Žene iz generacije X nisu imale podršku da se školuju za poslove u tech industriji
U zemljama u razvoju, žene koje su pripadnice generacije X (rođene između 1965. i 1980) tokom odrastanja nisu bile prirodno ohrabrivane da se školuju i bave poslovima vezanim za tehnološku industriju. Naprotiv, okolina im je, manje ili više suptilno, nagoveštavala da za njih postoje „prikladnija” zanimanja koja se najčešće tiču brige o drugima.
Baš zato, pripadnice ove generacije koje su danas deo tech industrije imaju izuzetno zanimljive i dinamične razvojne puteve u karijeri. Kako će se ispostaviti, svaka od priča je značajno drugačija od druge i, iako specifična, mnoge žene se mogu poistovetiti sa događajima iz tih priča.
To je bio slučaj i na jučerašnjoj panel diskusiji u organizaciji kompanije Bright Marbles, pod nazivom „Žene u tech industriji: Razbijanje staklenog plafona”. Učesnice na ovom panelu bile su:
- Jasmina Dimitrijević, Software Developer;
- Nevena Nemeš, Chief Experience Officer (CXO);
- Mirjana Parpura, Senior HR Business Partner i
- Tamara Petrović, Agile Coach.
Prethodnu tvrdnju potvrdila je i Nevena Nemeš koja je, odrastavši s bratom, detinjstvo i adolescenciju provela uz računar no, na nagovor okoline, ipak je upisala nešto drugo.
„Iako sam ceo život igrala igrice, rekli su mi da delujem previše feminine za tu školu. I pod uticajem sredine odlučila sam da neću ići tamo, da će to biti moj hobi. Na kraju sam upisala psihologiju, koju zaista volim, ali sam se vremenom usmeravala ka marketingu i istraživanjima”, navela je Nevena.
Podrška je važna i dolazi u različitim oblicima
Izgradnja karijere zahteva i brojna odricanja, u zavisnosti od prioriteta. Međutim, žene koje odluče da budu i majke, suočavaju se sa dodatnim izazovima i neretko same vrše pritisak na sebe zbog osećaja da moraju dokazati da i dalje mogu raditi istim tempom.
Vrlo brzo osete posledice tog intenzivnog tempa kroz koji nijedno ljudsko biće, nezavisno od pola, ne treba samostalno da prolazi. Srećom, postoje različiti vidovi podrške koji ih u tim situacijama mogu rasteretiti, a podrška porodice, partnera, dadilje, kolega, samo su neki od njih.
„Normalno je da osećaš prazninu kada je dete malo i kada nisi toliko prisutna, ali danas, u mnogim slučajevima, postoji i mogućnost rada od kuće, koja dosta pomaže. Htela bih da ohrabrim mlade mame i da im kažem da to vreme, kada je dete malo, jako brzo prođe, vi se vratite na posao i i dalje ste u punoj snazi, brzo nadoknadite to što ste propustile. Nema pravila, ali kada imate podršku i ljubav na poslu i kod kuće, sve dođe na svoje,” poručuje Mirjana.
Jedan od pomenutih podataka na ovoj panel diskusiji ukazao je da žene provode u proseku 30-40% vremena više nego muškarci na neplaćene kućne poslove.
„Ja balansiram poslovni i privatni život tako što delegiram. Ne stavljam sve na svoja leđa, nego motivišem članove tima da budu proaktivni, a dete, koje je sada već u tinejdžerskom uzrastu, da bude samostalno. Organizacija vremena je jako važna, u smislu da mora postojati deo kad sam fokusirana na posao, zatim na porodicu i, naravno, na samu sebe da bih ostala normalna,” rekla je Tamara Petrović.
Ono što se smatra autoritativnim tipom liderstva u slučaju žena tumači se kao arogantnost
Jedna od odlika ranijih istraživanja o tipovima liderstva jeste da su se bavila polnim razlikama u liderstvu, odnosno tražila su odgovor na pitanje po čemu se razlikuju žene i muškarci lideri. Međutim, danas se ta premisa donekle promenila, te se više ne bave razlikama nego tragaju za time šta dovodi do tih razlika.
Tako, na primer, ono što se smatra autoritativnim tipom liderstva, u slučaju žena, neretko se tumači kao arogantnost.
„Morala sam nekad da budem odsečna i često bi se to moje ponašanje okarakterisalo kao arogantno, dok je kod muških kolega to isto ponašanje doživljavano kao profesionalnost,” primetila je Tamara Petrović.
Na pitanje koje osobine su bitne kod žena na rukovodećim pozicijama, panelistkinje su bile saglasne:
„IT je oblast u kojoj su žene nedovoljno zastupljene i zato su neke od vrlo bitnih veština prilagodljivost i otpornost. To je takođe oblast koja se stalno menja, pa lideri moraju da se prilagode novim tehnologijama, procesima, izazovima… A žene moraju da se suoče i sa dodatnim preprekama, te moraju da imaju sposobnost da se oporave od neuspeha ili razočaranja. To je bitna karakteristika koja prethodi uspehu. Mene su u početku često odbijali, ne znam je li to bila diskriminacija ili jednostavno nisam zadovoljavala kriterijume. Kada sam došla u poziciju da ne mogu više da trpim odbijanje, počela sam da tražim drugi način i počela da radim kao freelancer, jer nisam htela da čekam. Ako ne može na jedan način, liderke nađu neki drugi,” smatra Jasmina Petrović.
Njena koleginica Nevena Nemeš dodala je da se žene bore za iste pozicije kao i muškarci, ali da je na njihovom putu više prepreka.
„Mi se suočavamo sa mnogo većim brojem izazova nego naše muške kolege. Prolazimo istu karijeru, penjemo se na iste stepenice, ali kao da nosimo dodatni teret na leđima”, primetila je panelistkinja.
Neprijatni komentari uvijeni u šalu su i dalje seksizam
Žene koje rade u industrijama u kojima ima dominantno više muškaraca, kao što je IT, mogu povremeno doživeti seksizam. Kako raste osvešćenost u društvu povodom rodne ravnopravnosti, ali i broj žena zaposlenih u ovim industrijama, to se više pokazuje netrpeljivost prema ovakvim vidovima diskriminatornog ponašanja, no takvo ponašanje i dalje neretko isplivava u šaljivom tonu.
„Doživela sam jako puno situacija, počev od mansplaining-a, odnosno toga da mi po pet puta objašnjavaju istu stvar jer im je čudno da odjednom imaju ženu u svom timu. Doživela sam takvo ponašanje i od klijenata, kada dođu u kancelariju i kažu mi da im skuvam kafu, jer misle da sam sekretarica zato što sam jedina žena. Ali, takvo ponašanje dolazilo je i od nadređenih, pa bi mi tako direktor tokom prezentacije rekao da klikćem space jer ‘ja to baš dobro radim’. Ima i komentara za koje muškarci smatraju da su fini, na primer, kada mi nakon sastanka kažu da lepo izgledam i da sam im ulepšala dan. Kako mi ne hvalimo izgled muškaraca na sastancima, ne treba ni oni to da rade. Ukoliko doživite bilo šta slično, oglasite se i zahtevajte promene. To nije nešto na šta bi trebalo da pristanete, podjednako smo sposobne,” poručila je Nevena Nemeš.
Jedna od posledica ovakvog diskriminatornog ponašanja na radnom mestu je narušavanje samopoštovanja i samopouzdanja osobe kojoj su komentari upućeni. Ona počinje da sumnja u svoje sposobnosti, iako je godinama ulagala u svoje obrazovanje i iskustvo.
„Bili su mi upućeni komentari da sam, kao žena, tu da im ulepšavam tim. To je uvek bilo u nekom šaljivom tonu, ali to znači da nisam tu zbog mojih kvaliteta. Nikada nisam bila zadovoljna iako sam imala opipljive rezultate. I pokazivala sam preteranu skromnost, dok su drugi veličali svoje uspehe. Vremenom sam naučila da me tuđi komentari neće odvratiti od mojih motiva. Konfliktne situacije su sastavni deo života i poslovnog okruženja i, ako se povučemo i, zarad mira, donesemo neke odluke, nećemo dobro obavljati svoj posao”, zaključila je Tamara Petrović.
Na kraju, panelistkinje su se složile da osnaživanju žena u tech industriji doprinose kvalitetne mentorke i saveznice, te da se kroz solidarnost i uzajamnu podršku žene brže razvijaju i bolje osećaju.
