Čak i ako se neko od bivših zaposlenih odlučio da svoje iskustvo podeli na ličnim nalozima na društvenim mrežama, kao što su LinkedIn ili Instagram, kroz nekoliko dana bi ta objava nestala. Kako nam je potvrdila jedna od sagovornica u ovom tekstu, njoj je “sugerisano” da snimak ukloni.
To je još jedan razlog zašto se ljudi koji su dobili otkaz osećaju usamljeno u tom iskustvu, pored svojevrsnog poniženja, narušenog samopouzdanja i brige za egzistenciju u vremenu u kojem je sve teže obezbediti dostojanstven život za sebe i svoju porodicu.
O tome ko je dobio otkaz tokom proteklih šest meseci moglo se čuti samo u internim krugovima, te smo se na njih i oslonili kako bismo pronašli sagovornike koji bi progovorili o svom iskustvu i ispričali drugu stranu priče.
Kako izgledaju masovna otpuštanja u techu iz ugla zaposlenih?
Podsetimo, u prethodnom tekstu koji se bavio ovom temom, pisali smo o glavnim razlozima koje kompanije navode kao razlog za masovna otpuštanja. To su najčešće smanjenje troškova poslovanja ili prezapošljavanje tokom 2020. Godine.
Ipak, već sada mnoge kompanije najavljuju predviđanja koja se odnose na to koliko će radnih mesta u narednom periodu automatizovati, odnosno, kako se to popularnije kaže, “zameniti veštačkom inteligencijom”.
Tako je, na primer, u najnovijem istraživanju koje je objavio The Guardian navedeno da BT planira da smanji broj zaposlenih za 40% do 2030. godine, od čega će 10,000 poslova biti zameniti AI.
Još jedan primer je kompanija IBM, čiji je CEO u izjavi za Bloomberg naveo da mogu automatizovati oko 7,800 poslova zahvaljujući veštačkoj inteligenciji, kao i da će pauzirati zapošljavanje za pozicije koje su “zamenljive”.
Iako ove brojke same po sebi deluju zabrinjavajuće, efekat je još jači kada shvatite da je reč o pojedinačnim životima koji će biti, i koji već jesu, pogođeni ovim odlukama.
Pa, šta oni koji su proteklih meseci primili ovu vest kažu o tome?
Odgovor koji smo najčešće dobili od sagovornika koje smo kontaktirali glasi:
- „Stvarno je značajno da ljudi čuju i drugu stranu, to zaista nedostaje! Međutim, nisam sigurna da sam ja prava osoba za taj razgovor, jer u stvari vrlo malo o okolnostima u vezi sa mojim otkazom znam. Ne znam čak ni da li su u pitanju massive layoffs – toliko mi je celokupna situacija nejasna. Tako da, nisam sigurna koliko inputa uopšte mogu dati na tu temu.“
- „A pipav je to teren, ne znam šta bih rekla. Celokupna ta situacija je vrlo… Čudna. Pored toga, ne znam koliko nas je i privlačenje dodatne pažnje na to… Ne znam koliko želim da budem u centru pažnje svega toga.“
- „Ništa meni tu nije jasno, stvarno. Potpuno sam in the dark u vezi sa tim šta se uopšte dogodilo. Ali da, vrlo malo info sam dobila o bilo čemu, celokupno iskustvo dobijanja otkaza je bilo užasno.“
Drugim rečima, dobijanje otkaza je za mnoge od njih bio šok, a činjenica da nisu dobili adekvatno obrazloženje za to čini da se osećaju još više zbunjeno, pored toga što je njihovo samopouzdanje poljuljano, a verovatno i egzistencija dovedena u pitanje.
Ipak, jedna od sagovornica koje smo kontaktirali nam je odgovorila: “Kompanija me je ućutkivala oko ovoga, tako da mi je jako drago što ću moći da podelim svoje iskustvo.”
Identitet sagovornice je poznat uredništvu ovog portala, no, da bismo je zaštitili, u ovom tekstu nećemo otkriti njeno ime, kao ni ime tech product based kompanije za koju je radila. Njeno svedočanstvo ilustruje kako je taj proces izgledao i kako je uticao na nju.
Razgovor sa njom prenosimo u celosti.
“Morala sam na bolovanje zbog burnouta, a sačekao me je otkaz”
WEBMIND: Jesi li mogla da pretpostaviš da će se to dogoditi?
NN: Da dam malo konteksta, 2022. godina je bila poprilično teška za korporativni svet, u smislu da su svi napravili na početku godine određene biznis planove koje nisu uspeli da isprate zbog inflacije i promene tržišta. Bitno je napomenuti da sam ja dva meseca pre svog otkaza bila na burnout bolovanju, jer, što bi rekli Amerikanci, I was wearing multiple hats. Odnosno, bila sam osoba na četiri pozicije. Ja sam njima bila osoba od poverenja, druga po redu u hijerarhiji u novosadskom timu. Imali smo konstantne razgovore da je potrebno da mi se smanji količina rada, jer nisam više mogla da ishendlujem sve.
Otišla sam na bolovanje uzrokovano burnout-om, odnosno, nazvali su ga “poremećaj prilagođavanja”. To će se možda nekad u našem životnom veku svrstavati u povrede na radu zato što jeste direktno bilo povezano sa količinom posla i sa tretmanom koji sam imala.
Ja sam bila na bolovanju koje je podržao, naterao i prepisao moj psihijatar, endokrinolog, ginekolog i lekar opšte prakse, jer sam na svim tim poljima dobila ozbiljne zdravstvene probleme. Kompanija je insistirala da prezentujem razloge zbog kojih idem na bolovanje pred CPO-m i Chief People Officer-om, što sada smatram potpuno bizarnim. Na tom sastanku sam od njih dobila kratak odgovor da se nadaju da će mi biti bolje i zamolili su menadžera da ostane na razgovoru, a meni rekli da mogu da idem. Znala sam da će se na tom razgovoru razmišljati o tome kako će oni mene otpustiti ili nešto drugo.
Kompaniju u kojoj sam ja radila je kupila druga kompanija. Rečeno nam je da neće biti nikakvih otkaza. Ja sam bila i dalje na bolovanju. Kroz taj private equity, njima je rečeno šta treba zadržati, a šta ne.
Pred kraj mog bolovanja, dobila sam poruku, i to u subotu, u kojoj me pozivaju na razgovor u ponedeljak ujutru. Nisam dobila odgovor na pitanje o čemu će biti razgovor. Kad sam se pojavila, sačekala me je moja menadžerka i HR, čije su prve reči bile: “Meni je veoma žao što se ovako upoznajemo.” Ja sam otpuštena kao tehnološki višak. Rečeno mi je da ne ispunjavam metrike, da nisu zadovoljni mojim performansom. Rekla sam im da mi ne vređaju inteligenciju i da se radi o nečemu drugom, zato što sam bila top performer, bila sam u pregovorima za preuzimanje beogradskog tima, vodila sam tim, radila sam jako puno poslova i bilo je nelogično reći da ja ne ispunjavam metrike i da nisam dovoljno dobra za posao. Ono što sam saznala jeste da je otkaz bio zbog toga što sam ja objavljivala storije tokom svog bolovanja i zbog lošeg glasa od strane koleginica iz beogradskog tima. Kompanija je bila toksična na nivou gde je viši menadžment prepričavao zaposlenima šta se priča na sastancima, i ja sam upala u batch ljudi za koje se prepričavalo zato što nisam bila mnogo zainteresovana za druženje sa kolegama, već sam bila zainteresovana za moj posao.
Poneli su se na taj način da se osetiš dehumanizovano. Ti tamo provedeš dve i po godine, obučavao si te ljude i nije ti data prilika da se pozdraviš sa njima, da im kažeš da si dobio otkaz.
Ja nisam htela da potpišem otkaz, htela sam da se konsultujem sa svojim advokatom i, kao odgovor na to, oni su na oglasnoj tabli okačili moj otkaz, što je nešto što ne sme da se uradi, jer je na tom papiru pisala moja otpremnina, moj JMBG, moja adresa…
WEBMIND: Pre nego što se to dogodilo, kakva je bila atmosfera na poslu?
NN: Bilo je jako puno zastrašivanja. Bile su jasne metrike za uspeh, odnosno sve je bilo motivisano novcem. Ako ti ne proizvedeš toliko i toliko novca do kraja meseca, ti ideš na razgovor da se proveri zbog čega ti to nisi uspela da uradiš. Na neki način, sve se gledalo kroz kvantitet. Imali smo CEO-a koji ne zna kako se vodi biznis, jedino mu je bio važan novac. Imali smo ljude iz njujorškog tima koji su pretili ljudima iz srpskog tima: “Uradiš li nešto, ti si sledeća za otkaz,” i slične stvari. Rapidno je krenulo da se pogoršava, jer ljudi nisu znali šta se dešava. Čuli su se tračevi za akviziciju, ali niko ništa nije potvrđivalo. Kad je postalo zvanično, svima je bilo jasno da će se nešto ozbiljno promeniti. Međutim, menadžment iz Njujorka je naterao ljude da govore da se ništa neće promeniti, što je, opet kažem, vređanje inteligencije.
WEBMIND: Kako su to iskomunicirali s tobom?
NN: Lažno saosećanje. Viši menadžment nije iskomunicirao sa mnom iako su komunicirali sa mnom na dnevnoj bazi.
Kad te uhvate u taj sistem i kad si tu više od dve godine, počneš da se osećaš kao da ti njima nešto duguješ. Treba ti jako puno terapije da shvatiš da to tako ne treba da funkcioniše.
Izbačena sam iz zgrade, isterana uz reči: “Brže, brže, nemoj meni da otežavaš,” upućene osobi koja je upravo ostala bez posla. Bila sam potpuno razjarena i objavila sam Instagram video na mom ličnom profilu, za koji su me kolege naterale da skinem jer “ostavlja lošu sliku o meni i moj budući poslodavac će to videti i pomisliće ko zna šta.” Moj budući poslodavac, koji je video taj snimak, pitao me je da li se ja osećam dovoljno okej da počnem da radim i da mu je zaista žao što sam prošla kroz to.
WEBMIND: Kako si osećala nakon što si prestala da radiš za tu firmu?
NN: Prvo osećanje koje dobiješ nakon takvog otpuštanja je zaista depresija. Čak i da ste mentalno stabilna osoba, i dalje vas uhvati tužan osećaj, kao da ste u paralelnom univerzumu, jer ti vidiš da se nešto dešava, ljudi oko tebe ti pričaju nešto apsolutno drugo, susrećeš se sa pričama gde se opravdava tvoj otkaz i gde se ljudi ponašaju kao da je smisleno što si se ti našao u situaciji u kojoj si se našao. Pokušavaš to da svariš, kako god znaš i umeš. Dan-danas kada pričam o tome, pokušavam da pričam toliko otvoreno, bez upiranja prstom u poslodavca, u kolege, ali i dalje osećam da me ljudi percipiraju kao nekog ko je duboko ostrašćen i mrzi tu kompaniju. Zaista smatram da mi je kompanija donela dosta toga, jer je to specifična industrija u kojoj sam i sada, i sada sam na mnogo višoj poziciji u mnogo boljoj kompaniji i nisam ljuta na prethodnu kompaniju, ali u sistem sam potpuno razočarana. I razočarana sam korporativnim ljudskim rodom kog odvajam od regularnog ljudskog roda, jer ih smatram kao yes men i kao uplašene za svoju egzistenciju do mere da moraju da isključe svoj mozak i da postanu svojevrsni pijuni, što ja, ako mi se ikad desi, gotovo.
WEBMIND: Kako si se snašla na tržištu rada, jesi li uspela da pronađeš novi posao kojim si zadovoljna?
NN: Kada radiš dobro svoj posao, dobar glas se čuje. Radiš u industriji koja te povezuje sa različitim sferama, kompanijama, drugim industrijama, različitim ljudima iz različitih delova sveta. Kada je objavljen moj otkaz, kako se stavio na LinkedIn, tako sam i dobila ponudu za posao. Sarađivala sam s mnogim klijentima na koje sam ostavila dobar utisak, ali sam ipak otišla u firmu gde su radile kolege iz moje prethodne firme. Isto tako, sad imam slobodnog vremena, da ti pošaljem ove poruke, da odem u Cetinjsku i kupim ploču, da odem do radnje i nađem majicu… Nemam taj pritisak i mikromenadžment koji sam imala ranije.
Kad sam startovala u kompaniji, bio je očigledan moj posttraumatski stresni poremećaj (PTSP). Bila sam užasno uplašena da neću moći nikad više da pružim onu kreativu i onu sposobnost i ono znanje koje sam pružila kompaniji, osećala sam se tako isisano nakon svega, i slušala sam razne komentare o sebi i toliko je to bilo bolno i užasavajuće u nekom smislu da sam se jako plašila kad sam dobila nov posao.
U par navrata mi je palo na pamet da trošim pare koje su u ušteđevini i da ne radim u narednom periodu koliko sam se uplašila. Sve je prošlo kako treba, srećom, i mislim da sam jedna od retkih koja se u roku od tri nedelje snašla i dobila posao. Znajući druge kolege koje su dobile otkaz, ja sam imala mnogo sreće, sposobnosti i dobre kontakte, i svesna sam da je to privilegovana pozicija u odnosu na većinu ljudi.
Tim WebMind portala se nada da će se negativan trend masovnog otpuštanja završiti što pre, te pruža podršku svima koji su se našli u sličnoj situaciji i ohrabruje one koji žele da podele svoje iskustvo da nam se jave putem mail adrese office@web-mind.rs.
