Nije kriv telefon – fabing je ljudski, a ne digitalni problem
Zamislite sledeću scenu: sedite s nekim na kafi, pričate toj osobi nešto važno, a ona – bez reči – uzima telefon i počinje da skroluje. Bez „izvini”, bez bilo kakvog znaka da je ono što govorite važno. Ako vam se ovo desilo, doživeli ste fabing – termin koji nastaje spajanjem reči phone i snubbing, i označava ignorisanje sagovornika zbog mobilnog telefona.
U poslednjih desetak godina, fabing se često navodi kao simbol moderne otuđenosti i zavisnosti od tehnologije. Međutim, hajde da postavimo jedno nepopularno pitanje: da li je stvarno problem u telefonu?
Telefon kao povod, ne uzrok
Kao psihološkinji, teško mi je da ne primetim koliko je ovaj fenomen, u okviru različitih narativa, sveden na tehnologiju. Kao da bismo svi bili fini, pažljivi i empatični da nas ne ometaju notifikacije. Ali, nije telefon taj koji je nekulturan. On je samo alat – kao što ni daljinski upravljač nije kriv ako neko nonšalantno prebaci kanal dok mu nešto govorimo.
U mnogim slučajevima, fabing je zapravo signal da među ljudima već postoji određena distanca, nezainteresovanost ili emocionalna nepovezanost. Telefon tada postaje zgodan izlaz. Ne zbog zavisnosti, već zbog izbegavanja. I to je važno da razumemo: telefon nije uzrok, već simptom.
Društvena normativnost i efekat ogledala
Psihološka istraživanja pokazuju da ljudi pod uticajem implicitnih normi često ponavljaju ponašanja koja vide oko sebe. Ako se fabing toleriše u vašem krugu – ubrzo ćete i sami posegnuti za telefonom bez griže savesti. Tako se ponašanje normalizuje, a granice se brišu.
U studiji objavljenoj u Journal of Applied Social Psychology (2012), pokazano je da čak i kratka upotreba telefona tokom konverzacije utiče na to kako percipiramo kvalitet odnosa i emocionalnu bliskost. Čak i kada nije bilo prekida govora, sama prisutnost telefona na stolu smanjivala je osećaj pažnje i angažovanosti.
Drugim rečima: ne moramo ni da gledamo u ekran da bi naš telefon govorio sagovorniku da nije prioritet.
Šta nam je činiti sa fabingom?
Fabing ne boli zato što neko koristi telefon; fabing boli zato što nas neko ignoriše. Kad to shvatimo, fokus se premešta sa tehnologije na odnos – i tu počinje prava tema.
Umesto da vičemo: „Ostavi taj telefon!”, korisnije je da sebi (ili drugome) postavimo sledeća pitanja:
- Da li je ova osoba generalno pažljiva prema meni?
- Da li je ovo izolovan slučaj ili obrazac ponašanja?
- Da li u našem odnosu postoji otvorena komunikacija o granicama?
Ako je odgovor na prvo pitanje „ne”, a na poslednje „ne znamo, nismo nikad pričali” – fabing je najmanji problem u tom odnosu.
Strategije odbrane (koje nisu pasivna-agresija)
Za početak – dobro je da izbegavamo ironične komentare tipa: „Da, da, pričam ja sama sa sobom”, jer oni češće izazivaju defanzivu nego promenu. Umesto toga, možemo da koristimo „ja-poruke”:
„Osećam se zapostavljeno kad koristiš telefon dok razgovaramo. Volela bih da budemo prisutniji jedno za drugo kad se viđamo.”
Zvuči jednostavno, ali retko ko to zaista izgovori.
U kontekstu partnerskih odnosa, korisna je takozvana teorija investicija (Rusbult, 1980), koja objašnjava da ljudi ostaju u odnosima u koje ulažu vreme, energiju i emocije. Ako se u odnosu osećamo neviđeno ili zanemareno, važno je da to jasno saopštimo – i da procenimo da li druga strana uopšte želi da ulaže u naš odnos.
Granice i dogovori: jednostavno, a revolucionarno
Jedan praktičan savet: dogovor o no phone zoni – obroci, šetnje, večernje priče. Ne kao zabrana, već kao zajednička odluka. Kada je dogovor obostran, ne deluje kao kontrola, već kao briga.
I još nešto – nije pametno glumiti policajca. Ako nam smeta što nas neko ignoriše zbog telefona, nije poenta da mi sada ignorišemo tu osobu zato što nas je ignorisala. Cilj nije „da joj vratimo”, već da shvatimo u kakvom smo odnosu i šta u vezi toga želimo.
Kultura pažnje i komunikacije se gradi; nije nam data
Fabing je pitanje kulture komunikacije. On govori o tome koliko se zaista slušamo, koliko poštujemo prisustvo druge osobe i koliko nam je stalo da budemo tu – ne samo fizički, već i emocionalno.
Telefon ne treba da bude krivac za naše međuljudske promašaje. On može da bude alat za distancu, ali i za povezivanje. Na nama je da odlučimo kako ćemo ga koristiti i kakve odnose želimo da gradimo dok to radimo.
Autorski tekst psihološkinje Ine Poljak.
