Perspketive i izazovi isplate zarade u virtuelnim valutama
U poslednje vreme aktuelizuje se mogućnost korišćenja digitalne imovine i virtuelnih valuta u poslovnim transkacijama, uključujući i mogućnost isplate zarade i drugih primanja iz radnih odnosa u virtuelnim valutama. Iako ideja zvuči aktuelno i privlačno, ovo pitanje otvara čitav niz pravnih i praktičnih izazova koji zahtevaju pažljivo razmatranje.
Jedno od osnovnih pitanja jeste: da li zaposleni i poslodavac mogu sporazumno da odrede isplatu zarade u virtuelnim valutama? Na prvi pogled, čini se logičnim da se dve strane mogu dogovoriti o specifičnim uslovima njihovog (radnog) odnosa, ali s druge strane zakoni koji regulišu radne odnose u određenim oblastima ne ostavljaju prostora za fleksibilnost.
Što je slučaj i kod zarade koja se mora isplatiti u novcu.
Virtuelne valute kao sredstvo plaćanja
Posebnu pažnju privlači pitanje da li je uopšte moguće isplatiti zaradu u virtuelnim valutama? Zakon o digitalnoj imovini određuje da virtuelne valute nisu prepoznate kao novac, niti kao zvanično sredstvo plaćanja, na koji način se isključuje njihova upotreba u navedenoj svrsi. Uprkos ovim ograničenjima, otvara se prostor za tumačenje kada su u pitanju „ostala primanja“, koja nisu određena kao zarada.
Ovde dolazimo do ključnog pitanja: šta tačno spada u druga primanja? Iako Zakon o radu uslovno daje slobodu određivanja ovakvih primanja, javlja se i jedno psihološko pitanje, da li druga primanja mogu imati isti značaj kao zarada? Iako zakoni strikno ne ograničavaju poslodavca da ova primanja isplaćuje i u virtuelnim valutama ostaje izvesna doza pravne nesigurnosti usled nedostatka sudske prakse i mišljenja nadležnih organa.
Pravni okvir
Čak i kada bi poslodavac opredelio za isplatom drugih primanja u virtuelnim valutama, imao bi nekoliko praktičnih izazova. Na primer, zakon određuje da se sva plaćanja između rezidenata Republike Srbije vrše u domaćoj valuti, što dodatno komplikuje situaciju zbog pravne prirode virtuelnih valuta.
Pored toga, vrednost virtuelnih valuta sklona je fluktuacijama, što može dovesti do situacije u kojoj nominalno izražena naknada (u dokumentu) i realno izražena naknada (prilikom isplate) imaju različite vrednosti. Na primer, pretpostavlja se da je vrednost jedne virtuelne valute u trenutku ugovaranja 100 dolara, a ispostavi se da je u trenutku isplate iznosi 50 dolara (pad vrednosti).
Pravni okvir
Poreski aspekt digitalne imovine predstavlja posebno pitanje. Naime, Zakon o porezu na dohodak građana propisuje obavezu obračuna i plaćanja poreza na kapitalnu dobit pri prodaji digitalne imovine. Što može biti dodatni zahtev za poslodavce i za zaposlene, jer potencijalno može uključivati i obavezu obračuna razlike u vrednosti između vrednosti digitalne imovine u trenutku sticanja i prodaje.
Kako dalje?
Upotreba virtuelnih valuta u poslovanju, posebno u vezi sa isplatama u radnim odnosima, zahteva mnogo više od tehnološke spremnosti. Poslodavci koji ovu mogućnost vide kao priliku treba pažljivo da razmotre odnosno tehnološki i pravnih okvira.
Takođe, transparentnost prema zaposlenima i jasno definisanje svih aspekata ovakvog vida isplate ključni su za izbegavanje potencijalnih izazova.
U ovom trenutku možemo zaključiti da isplate u virtuelnim valutama u radnim odnosima nailaze na ograničenja, međutim, tendencija usaglašavanja propisa sa tehnološkim razvojem otvara mogućnost da u bliskoj budućnosti otvorimo vrata inovativnijim modelima poslovanja. Do tada, digitalna valuta i digitalna imovina ostaju tema za komparativnu analizu i diskusiju.
