Istorija kompjutera EDSAC
EDSAC (Electronic Delay Storage Automatic Calculator), razvijen pod vođstvom Morisa Vilksa (Maurice Wilkes), jedan je od pionirskih projekata u istoriji kompjuterske nauke. U vreme kada su računari bili retkost i više ličili na gigantske elektronske mašine, EDSAC je prvi demonstrirao koncept računara koji ne mora biti fizički rekonfigurisani da bi obavljao različite zadatke — već mu je dovoljno promeniti program u memoriji.
Prvi program koji je EDSAC izveo bio je jednostavan: izračunavanje kvadrata brojeva od 1 do 5. Ali značaj tog izračuna daleko prevazilazi samu matematičku operaciju. Time je prvi put pokazano kako mašina može samostalno da tumači i izvršava instrukcije smeštene u memoriji – što danas nazivamo softverom. Upravo taj pristup, poznat kao arhitektura sa pohranjenim programom, čini osnovu svih modernih računara.
EDSAC je korišćen isključivo u naučne svrhe. Naučnici sa Kembridža, posebno iz oblasti fizike i biologije, koristili su ga za proračune koji bi inače trajali danima ili nedeljama. Zahvaljujući ovoj mašini, ubrzani su mnogi procesi i otvorena su vrata ka novim otkrićima.
Iako je imao svega 3 kilobajta memorije i radio na 500 instrukcija u sekundi, EDSAC je u svoje vreme bio čudo tehnologije. Njegov rad inspirisao je razvoj drugih kompjuterskih sistema u Evropi i SAD-u, a njegov dizajn bio je osnova za prvi komercijalni računar u Velikoj Britaniji — LEO I.
Danas, kada milijarde ljudi koriste računare svakodnevno, retko se setimo skromnog početka koji je došao iz jedne akademske laboratorije. Ali upravo tog 6. maja 1949. godine, prvi put je izrečeno ono što danas svi znamo: da je softver mozak svake digitalne mašine.
