Šta je gora kazna: Osam sati sastanaka dnevno ili nikada ne dobiti unapređenje?
Gora kazna je osam sati sastanaka dnevno. Mogu ti dati unapređenje pa ti uvaliti te iste sastanke. Neko možda ne želi unapređenje pošto je zadovoljan trenutnom pozicijom.
Moj knjigovođa često kaže da ne želi da poraste kao firma i da mu je dovoljno petoro zaposlenih već 20 godina, ali ako mu daš 10 sati sastanaka dnevno upucaće se. Tako da definitivno mislim da je ovo drugo prijemčivije.
Šta je veći izazov – pronaći motivaciju u ponedeljak ujutru ili izgledati zainteresovano na tim bildingu?
Veći izazov je izgledati zainteresovano na timbildingu, naročito u firmama u kojima je to preduslov.
Postoje ljudi koji nemaju taj luksuz da izbegnu timbilding, ili im se dogodi da im godišnji odmor ne padne u tom periodu. Glavna stvar je u tome što ne možeš da prisiliš ljude da se socijalizuju. To je neka želja koja ide iznutra, i svako ima različiti kapacitet za socijalizaciju – neko voli da se socijalizuje sa dvoje, troje ljudi, neko sa grupom, dok jedan deo najradije ne voli socijalizaciju takve vrste na timbildingu.
Da li je poželjno da domaće kompanije u kontaktu sa inostranim tržištem komuniciraju da su Srbi najstariji narod, i da li smatraš da im je to dodatna vrednost?
Definitivno može da ti pomogne kada u saradnji sa klijentima predstaviš da pripadaš narodu koji poseduje prastaro znanje, koje te preporučuje i tiče se pra-programiranja, tzv. antičkog programiranja. Na prvim hijeroglifima je stajao uklesan java skript. U suštini Dušanov zakonik može da se tumači preko koda. Tako je, može definitivno. Njega možeš da pretvoriš kompletnog u nule i jedinice, a to je svakako prednost, raditi sa iskonskim programerima. Definitivno je prvi programer koga je Bog stvorio bio Srbin.
Kako zadržati zdravu dozu cinizmu u svetu u kome se konstantno očekuje pozitivno razmišljenje?
Mora čovek sebe da gura u mali cinizam, ali i da se pazi da ne pretera, pošto stvarno možeš da preteraš sa tim da budeš ciničan prema svemu. Vrlo je bitno gurati sebe namerno u opozit, u neku mini kontru u situacijama kada osećaš da te preplavljuje energija neprekidne pozitive.
Ja mislim da se neprekidna pozitiva pretvorila na neki vid mini psihološkog nasilja. To je jedan veliki pritisak da konstantno budeš pozitivan.
I onda je potrebno da stvoriš balans i malu kritičku distancu. Da kažeš sebi – ja trebam da budem pozitivan, želim da budem pozitivan oko nekih stvari, ali neke stvari me jednostavno ne čine pozitivnim. I to je u redu.
Mi moramo da budemo graciozni, uslovno rečeno moramo. Trebalo bi da budemo graciozni kako i u lepom, tako i u lošem. Mi možemo da uđemo u dublju društvenu teoriju, oko pitanja da li ćemo kao pozitivniji biti i produktivniji radnici, ali nećemo.
Trebaš da budeš pozitivan da bi konstantno nešto stvarao, a ljudsko biće nije napravljeno da konstantno nešto stvara.
*U razgovoru koji ste upravo pročitali učestvovali su novinar portala WebMind i Danijel Milošević – čovek, germanista, copywriter, ali i idejni tvorac Demotivacije, što nas je i motivisalo da popričamo.
