Digitalizacija se ne dešava samo zato što nauka napreduje ili dokoni naučnici imaju dobre ideje, nego zato što to treba tržištu

Web Mind: Srpska startap scena traje poslednjih 10 godina, od 2018. njihov broj je udvostručen. Kao poslovni anđeo, koji aktivno podržava srpske startap timove da se šire na globalnom nivou, kako vidite trenutno stanje i šta možemo da očekujemo u ovoj i narednim godinama na domaćoj startap sceni?

Nebojša Bjelotomić: Startap scena u Srbiji je nešto što ima svoje uspone i padove kao i većina stvari u društvu. Na početku, negde oko 2010. su prve organizacije podrške počele da se prave i prvi uspešni „exit-i“ su bili koju godinu iza toga. Onda smo imali neko usporavanje i pad energije i entuzijazma, 2015. i 2016. da bismo opet krenuli sa novim ljudima, novim pričama i od tada, ta energija je na okupu. Ono što je karakteristika našeg startap ekosistema je da je on možda u toj nekoj inicijalnoj fazi kada se još uvek akumulira. Mi nemamo veliki broj startapa, ni po kojem parametru, ali ono što jeste ohrabrujuće je da se on uvećava. I ono što možemo da primetimo u odnosu na period pre Korone, pa u toku Korone do danas, je da broj statapova raste. Možemo da dokumentujemo da je prešao 500.

Ono što je priča za ovu godinu je da i dalje akumuliramo startapove, tj. da povećavamo njihov broj. Svakako, pristup kapitalu, rast onih najboljih i koji najviše obećavaju je jako bitan. I imamo tu, recimo, celu kohortu iz „Katapulta“ koju ćemo verovatno pratiti koliko su uspeli novca da skupe ove godine, kojom brzinom rastu. Pričamo o nekih 20-ak kompanija. I to bi trebalo da budu među kvalitetnijim startapovima na našoj sceni. Imamo i startapove koji su u prethodnih par godina imali značajne investicije, tipa Orgnostic i Tenderly, gde ćemo i njih pratiti kako njihova ekspanzija, odnosno globalizacija i internacionalizacija njihovog poslovanja teče. I ono što je i dalje najbitnije je da kreiramo nove startapove i ako je moguće, da ih dupliramo. Teško je reći, to je voljni momenat, to su različite i životne i profesionalne priče. Koliko ćemo uspeti u tome, videćemo.

Takođe, runde finansiranja je teško predvideti. Treba uzeti u obzir da jeste generalno kriza i da novac sada ima cenu, itekako je ta cena sve viša i da će verovatno u 2023., posebno u prvoj polovini godine cena novca takođe rasti, tako da će i ulaganja i evaluacija startapova biti mnogo realniji nego što su to možda bili u nekom periodu 2020. i 2021.

U svakom slučaju, verujem da ceo ekosistem sa ove strane, uz organizacije podrške,  vredno radi na tome i da ćemo imati dobre rezultate. Dokle ćemo dobaciti, videćemo.

Web Mind: A kako stvari stoje u regionu u kontekstu startapova i da li možemo da se upoređujemo sa drugima u tom smislu?

Nebojša Bjelotomić: Ako pričamo o tom nekom Ex YU ekosistemu, često se startapovi sa zapadnog Balkana pojavljuju na akceleratorima i inkubatorima i drugim programima u susednim zemljama. To je dobro i to treba nastaviti.

Međutim, ako se poredimo sa Bugarskom i Rumunijom, tu smo već ozbiljno iza. UiPath je imao svoj izlazak na rumunski IPO, najuspešniji startap sad već dve godine unazad, gde se priča o milijardama. Iza toga je nastao, kao što to obično biva sa tako velikom i uspešnom pričom, veliki zamajac njihove scene koja je već bila značajna. Rumunija je po broju VC-eva i po broju startapova, ne samo veća od svake zemlje (odavde) individualno, nego ako poredimo tu neku staru Jugoslaviju sa Rumunijom, broj stanovnika je tu negde, Rumunija je mnogo zrelija i naprednija. Čak i Bugarska je u 2021. imala Payhawk startap koji je uspeo da podigne, ako se dobro sećam, 160 miliona i da ima zaista značajan rast, i to globalni. Nažalost, nijedan naš startap ne može da se pohvali takvim rastom. Ne bih se usudio da idem dalje do nekih razvijenijih tržišta. Samo primera radi, mi ne možemo da se poredimo sa Nemačkom, jer prvo treba da stignemo Berlin.

Tako da sa te strane mnogo treba da se radi. Deo trougla koji čini uspešan startap ekosistem je i akademska zajednica,  koja svake godine izbacuje sve veći i veći broj startapova, jer se bavi istraživanjem, pronalaženjem inkrementalnih inovacija, unapređenjem sistema do potpuno novih stvari. Mi tu nemamo izbačaj kakav ima uspešan startap ekosistem. Kada pričamo o dostupnosti kapitala, što je takođe bitna stvar, grant šeme su kod nas sada stvarno više nego korektne, napravili smo grupu anđela koja popunjava od tih incijalnih grantova koji su u desetinama hiljada pa do nekih četvrt miliona. I tu bih rekao da smo OK. Privlačimo sve veću pažnju VC-eva (Venture Capital Fonds), ali opet kada pričamo uopšte o načinima finansiranja srpske privrede, kada poredimo šta je sve dostupno, tu nam fali dosta mehanizama. Unapredilo se stanje, ali i tu možemo da idemo još bolje.

Kada pričamo o trećoj bitnoj tački, a to su organizacije podrške, šta one treba da nude, ono što je izrazito kod nas je da su startapovi i dalje tehnički orijentisani. Osnivači su ljudi sa nekim obično tehničkim, da ne kažem inženjerskim pozadinama. I tu nam treba  poznavanje kako da se organizuje kompanija, kako da ta kompanija održivo raste, kako da njena komercijalizacija bude dobra, odnosno rast prodaje i internacionalizacija, to su sve znanja koja bi trebalo nekako da dođu. Ono što je problem, što mi čak i u širem kontekstu privrede imamo pitanje je da li imamo ta znanja. Jer navesti baš uspešne izvoznike iz Srbije nije dugačka lista, a startap bez globalnog nastupa gotovo da ne možemo nazvati startapom. Tako da u sva tri temena tog trougla koja obično čine uspešan ekosistem, mi smo u lošoj do teškoj situaciji i postoji puno prostora za napredak. Tako da, kada pričamo o  startap sceni,  mi jesmo mnogo toga uradili u zadnjih četiri, pet godina, ali itekako još ima puno posla.

Web Mind: U jednom od nedavnih intervjua konstatujete da „Runda do pola miliona nije problematična, mislim da će dobra ideja uvek da dođe do te količine novca“. Šta je, po vašem mišljenju, adekvatna metrika za dobru ideju, odnosno koji su to faktori koji moraju biti zadovoljeni kada je reč o startap ideji?

Nebojša Bjelotomić: Pitanje dobre ideje je pitanje ugla gledišta. Investitor smatra dobrom ideju onu koja može da se skalira. Investitor će gledati da u nekoj tački kada startap ima određenu vrednost, recimo dva miliona, uđe sa određenom svotom novca kojom će dobiti određeni procenat equity-ja, i njemu je cilj da ta njegova investicija raste kroz vreme. Tako da je dobra ideja iz ugla investitora ona koja može da se skalira u nekom miksu, to je popularno među investitorima.

Tako da, ako je vrednost na početku investicije bila dva miliona, sledeće je kako stići do 10, 20, 100, da bi se obezbedila vrednost investicije?!

Ako gledamo iz ugla ljudi koji rade u kompaniji, to je opet neka investicija koja može da dovede do povećanja broja korisnika. Za svakog ko radi u startapu je vrlo uzbudljivo da šta god da su oni napravili, to sve veći i veći broj ljudi radi. Možda sama vrednost kompanije može da bude bitna za osnivače ili ljude koji imaju udele, ali broj korisnika za startap je dokaz da ljudi veruju u to što vi radite. Taj parametar se da prebaciti i u finansijsku vrednost, ali mislim da ono što goni ljude u samom stratapu je kad imaju taj rast i tu trakciju kod korisnika. Opet, ako gledamo iiz nekog drugog, čisto tehnološkog ugla, jako je bitno da tehnološki startap može da raste, a da nema granice koje će ga u potpunosti zaustaviti.

Startapovi po svojoj digitalnoj prirodi treba da budu nešto što može lako da se raširi i poveća. U startapu je bitno da se ispoštuje taj brzorastući momenat. Jer u suprotnom mi možemo praviti jedno, jako dobro, malo ili srednje preduzeće, što je potpuno validno. Napravite dva miliona prometa, ostane pola miliona keša, 30 ljudi prima platu na vreme – to je jedna jako dobra kompanija. Ali to je preduzeće, malo ili srednje. A ako pričamo o tehnološkom startapu, on mora da zadovolji tu komponentu rasta, rast može da dođe samo kroz internacionalizaciju i globalizaciju, stoga ove parametre koje sam ranije pomenuo je bitno imati na umu kada razmišljate o ideji koja će biti osnova za pravljenje vašeg startapa.

Web Mind: Navodite da 25-30 fondova visoko rizičnog kapitala prate naše tržište i ulažu u naše startapove. Da li se u tom smislu stvari menjaju, ako imamo u vidu aktuelne geopolitičke ili ekonomske okolnosti ili na to utiču neki drugi faktori?

Nebojša Bjelotomić: Ako uzmemo da je novac ono što pokreće VC fondove, a onda se setimo toga da novac nema nacionalnost, VC-jevi traže mesta gde ima dobrih startapova. I uz sve što se dešava trenutno, geopolitički, to još uvek ostaje glavna i velika istina. Tamo gde ima dobrih startapova, oni koji obećavaju brz rast, koji imaju osnivače, sa kojima može lako da se radi, da oni usvajaju, da napreduju, tu VC-jevi dolaze. Ono što je definitivno faktor je što EU sve više i više novca opredeljuje ka investiranju u tehnološki razvoj, odnosno to je pokušaj hvatanja priključka za Amerikom i Kinom gde Evropa značajno zaostaje. Taj pusti (evropski) san o “evropskom Guglu” ili o nečem sličnom je još uvek živ. I taj novac se oseti, jer u zemljama oko nas,  a sve one su u EU, sve je više VC-eva, formiraju se bukvalno na kvartalnom nivou, i ti VC-evi su aktivni na našem tržištu i to je negde dobro za nas.

I ovi stariji, da kažem dugovečniji VC fondovi sa stabilnijih i većih tržišta takođe su počeli da obraćaju pažnju na nas i mi se nadamo ćemo uspeti da možda jednom mesečno ove godine imamo jedan VC koji će imati taj tzv “Office dan”, odnosno da dođu u Beograd ili da se organizujemo online. U novembru smo imali čak tri takva dana gde su različiti VC-evi došli kod nas u kancelariju i videli se sa desetak startapova.

Nijedna investicija se ne dogodi tako što se vi sretnete jednom i oni padnu na leđa i kažu ‘kako ste super, dajte molim vas kako da vam damo pare’, nego je to upoznavanje tima, upoznavanje sa idejom, startapom, njegovim funkcionisanjem, blagim sugerisanjem. Sa takvim ritmom susretanja između VC-eva i naših startapova verujemo da ćemo uticati na to da i  neke veće runde budu dostupne za naše startapove. Jer to jeste ideja,  da VC počne da te prati, i da može da bude koinvestitor u manjoj rundi da bi te dočekao na nekih dva, pet miliona … baš zato što prati kako se razvijaš i rasteš, kojom brzinom, koliko kvalitetno i koliko održivo. Tako da što se tiče VC-jeva i njihove pažnje na ovom prostoru tu možemo da budemo zadovoljni. Mislim da se to mnogo unapredilo. I mislim da će i ove godine to biti nešto što će biti još bolje. 

Naravno, ovi, što bi se “reklo” na starom srpskom, “Heavy Hitters” iz Amerike – oni nam fale, ali ako želimo da budemo iskreni, ti VC-evi koji investiraju “iz kreveta”, a da ne investiraju (ispod) 10 miliona, oni nisu  ni imali, a pitanje da li još uvek imaju, šta da traže kod nas. Ali se nadamo da će neko ko je već uzeo dva ili pet miliona prošle ili pretprošle godine sada doći upravo na listu takvih VC-eva koji imaju jako veliki kapital.

Web Mind: Tvrdite da svetu nedostaje oko milion i po programera, a procenjuje se da bi taj broj do kraja 2025. godine mogao biti veći od četiri miliona. Navodite i da je najveći broj IT stručnjaka napustio Island (1300), Hrvatsku (1700), pa Finsku (1,8% eksperata iz tog sektora), pa Estoniju (gde je ostalo „samo“ 40.000 u tom sektoru), a sa druge strane na listi vodećih zemalja u kojima su IT stručnjaci našli uhlebljenje su Grčka (110.700 programera ili porast za čak 37.7%), pa Kipar (novih 16.600 novih programera ili porast od 29.7%), Portugal (sa čak 225.300 novih programera ili porast od 19,5%) i na odličnom četvrtom mestu je Srbija sa čak 93.900 novih IT eksperata. Kakvi su trendovi i očekivanja za ovu i naredne godine? Šta je tačno to što razlikuje ambijent koji je povoljan za programere u, na primer, susednoj Hrvatskoj (gde je aktuelan trend opadanja) i Srbije?

Nebojša Bjelotomić: Ako pričamo o broju programera u svetu koji su potrebni, taj podatak koji sam izneo vezano za rast potrebe globalno sa 1,5 miliona na 4 je, ako se dobro sećam, iz istraživanja koje je objavio londonski “Economist” prošle godine i to je nešto što i dalje stoji jer vidimo da softver i dalje ulazi u sve tačke industrije.

Mnogo je onih nekih slučajeva i priča o industrijama koje su se potpuno promenile, automatizovale i digitalizovale, ali vidim da još uvek ima mnogo industrija kojima će se to desiti. Ako samo razmislite, na primer, o proizvodnji automobila, od nekog čike u plavom odelu koji drži neke ključeve i šrafciger u rukama, došli smo do toga da je automobilska industrija postala maltene softverska industrija i sve će više biti softverska industrija. Tako da, sa te strane, potreba sveta za programerima i dalje postoji. E sad, vaše pitanje  sadrži takođe i jedan dobar trend, a to je da Evropa konačno pokazuje ono što je bila ideja EU, a to je kretanje radne snage. Možda baš IT-evci koji mogu da rade od kuće, a da se kuća definiše kao mesto gde god da je on sa svojim laptopom, su neko ko je krenuo u tendenciju da, ako ti je negde hladno i ne voliš hladnoću, odeš u toplije krajeve. Ili da ako ti baš smeta da je non-stop toplo, odeš na skijanje na par meseci i da gde god da si, to je tvoje radno mesto. Ne bih se previše udubljivao u to da mi uspevamo da privučemo veliki broj programera sa strane da dođe kod nas da radi. To jeste naša potreba. Imamo RND centre koji definitivno imaju takav efekat i nadamo se da će efekat tih RND centara biti još veći. Primera radi, kada Microsoft dođe na neki svoj pun kapacitet, za koji se nadamo da će biti nekih par hiljada, tu će biti verovatno značajnih nekoliko stotina programera koji su došli da rade u tom razvojnom centru jer je to jedan od najboljih razvojnih centara u regionu, pa i šire. Ako opet pričamo o toj nekoj automobilskoj industriji i kada uzmete koliko imamo trenutno programera u “Bosh-u” ili da nam je “Rivian” skoro došao, “Continental” je već tu, “ZF”, “Brose”, sve sa svojim RND centrima, znači dobijate naznake nekog ekosistema. 

Ako me pitate šta je to što privlači ljude kada vi lako možete da promenite posao na jednom mestu, znači niste vezani samo za tu kompaniju za koju radite, ako postoji neka razmena informacija, onda je to dobro mesto da tu budete. Mene uvek ovakva pitanja asociraju na potpuno drugačiju  situaciju koja se desila početkom 90-ih, a narativ je vezan za “Heavy metal” i muziku. Navodno su ‘Metallica’ i ‘Guns n Roses’ snimali “Black album” i “Use Your Illusion” u isto vreme. I priča je da su uveče jedni drugima puštali snimke i da se svako sutradan trudio da bude bolji od onog što je čuo prethodno veče. Da su izašla dva najbolja “Heavy metal” albuma iz toga što su studiji bili u istoj ulici. Ja zaista verujem da je i u IT-u vrlo slično. Ako na jedno mesto stavite puno pametnih ljudi, oni će da se hrane jedni od drugih, tražiće da budu u blizini, posebno ako pričamo o startapovima gde mnogo toga može da bude zajednička informacija.

Od toga kako pričate sa investitorima do toga kako radite te prve  kontrakte sa korisnicima i do toga kako upravljate svojom radnom snagom, kako se diversifikujete. To je nešto što jeste zajednička pamet gde jedan startap može mnogo da nauči od drugog. Ako budemo dizali ekosistem kako treba i ako mu budemo davali podršku na adekvatan način, pre svega od pristupa kapitalu, malopre smo pričali koliko će VC-evi da gledaju ovde, druga stvar je taj kvalitet akademske zajednice, saradnja sa istom, olakšice koje država daje i može da nastavi da daje, gde otprilike te olakšice treba da prate razvoj, nešto što je bilo aktuelno kada smo imali 500 ili 700 startapova nije nešto što je potrebno ekosistemu koji ima 1500 startapova i ima 100 startapova koji prelaze vrednost od 10 miliona. To ćemo pokušati da pratimo, da budemo u dobrom tajmingu i da budemo neko ko je stalno na prstima da bismo ostali u toj igri kao neko ko ima želju da bude vodeći.

Web Mind:  U okviru projekta Inicijative „Preduzmi ideju“ zajedno sa Serbian AI Society septembra prošle godine učestvovali ste u organizaciji panela na kojem je predstavljen vodič “Uvod u veštačku inteligenciju”. Na skupu je između ostalog rečeno da veštačka inteligencija nije tema budućnosti, već današnjice. Ne dugo zatim usledila je prava ekspanzija online toolova (primer ChatGPT) koji su privukli ogromnu pažnju publike i korisnika. Kako komentarišete razvoj ovih događaja? Kako vam se čini, na primer, ekspanzija alata koji produkuje tekst i različite vrste contenta? Da banalizujem, da li content autori treba da se zabrinu za svoju budućnost i perspektivu s obzirom na potencijale koje nudi veštačka inteligencija?

Nebojša Bjelotomić: Ako pričamo o chat botovima i generalno veštačkoj inteligenciji koja ide iza toga što se naziva NLU i NLP, “Chat GPT” za sve nas koji se time bavimo unazad godinama je onaj momenat: “Rekao sam ti”.

Pošto moje bavljenje tom temom ide unazad do “Ree” Rajfajzenove, ali i pre toga. To je prirodan razvoj onog što je trajektorija razvoja cele priče o veštačkoj inteligenciji, jer sve što se sada dešava je neka grupa ljudi u Dartmouthu još pedeset i neke zamislila da će se desiti i samo je nedostajao hardver 70 godina. Neuralne mreže su doktorska teza profesora Tortona iz šezdeset i neke. Samo neuralne mreže koje sada imamo i koje možemo da kroz grafičke procesore provučemo su mnogo moćnije nego sve što smo mogli da radimo, a postojali su različiti uzleti i AI-a, i veštačka inteligencija je do sada imala svoje dve nuklearne zime kada je maltene bilo zabranjeno reći da se baviš time ili da si se bavio time. To je bilo negde 70-ih i 90-ih, dok su 80-te bila ekspanzija slična ovoj današnjoj, ali sa mnogo slabijim hardverom i samim tim su te stvari tada izgledale naivno.

Ali to ništa nije novo nekome ko je u tome, samo napreduje kako se steknu uslovi, hardver je sada mnogo napredovao, a ideje šta sve može da se uradi su unazad …

Možda je generalna populacija to doživljavala kao naučnu fantastiku Asimova i Klarka, a sadašnje generacije koje ne znaju ko su ta dva gospodina to doživljavaju kao realnost. Tako da ako stavim tu neku vremensku perspektivu stvarno nema mnogo prostora za čuđenje.

Ako pitate kako će sve to da utiče na kreativno pisanje i uopšte na ljude, ja još uvek verujem da veštačka inteligencija odnosno niz algoritama i instrukcija, pošto ne možemo govoriti o inteligenciji, posebno ne o generalnoj kako opet volimo da zamišljamo kako veštačka inteligencija treba da izgleda, nije takva da treba da brinemo o  nekom vrhunskom proizvodu. 

Znate, ono što već dugo postoji na internetu – FAQ – Frequently Asked Questions, da li će to moći da se automatizuje u glas? Pa to već odavno može, samo što će to možda biti bogatiji tekst koji će vama izgledati da vas sada malo bolje razume. Vi odavno imate mogućnost da ukucate neko pitanje i da vam izađe neki odgovor i taj odgovor je do sada u 60% slučajeva davao neku informaciju. Sad je taj odgovor ozvučen i u možda u 90% slučajeva daje neku informaciju. Vi ako se dovoljno igrate sa Chat GPT-jem doći ćete u onaj Google momenat: ‘Ma šta je ovo, a pride i ne radi’. Da vam samouveren odgovor, a potpuno promaši poentu vašeg pitanja. 

Tako da – Da, Chat GPT će vam omogućiti da automatizujete određeni deo posla, neće možda biti potrebno da se toliko piše. Vrhunsko pisanje, da ne kažem analiza je i dalje nešto što čovek mora da uradi. Znači, ako vas pitam da mi date sentiment prolaznika na ulici danas kada duva vetar u odnosu na činjenicu da je za vikend bio sneg, a pre toga  je bilo 18 stepeni, Chat GPT će da uradi nešto, ali ne može da uradi tako uverljivo kao neko ko je to preživeo. I po mom mišljenju, čovek nije ugrožen, čovek će dobiti samo mogućnost da se bavi kvalitetnijim stvarima.  Zar to nije bila ideja digitalizacije i automatizacije?! Ono što je repetitivno i dosadno to autsorsujemo mašinama, a čoveku ostane da se bavi onim što je kreativno i zanimljivo i ne može lako da se ponovi.

Znači, automatizacija i digitalizacija se ne dešavaju samo zato što nauka napreduje ili dokoni naučnici imaju dobre ideje, nego zato što tržištu to treba. 

Web Mind: U trenutku smo kada sumiramo rezultate postignutog u godini za nama, kako biste sagledali postignuto u godini za nama ili možda još bolje od trenutka od kada ste na mestu direktora DSI. Krenula je Karijera 4.0, imamo izuzetno uspešnu “Splet” konferenciju, pa vrlo konkretne akcije “Grupe za obrazovanje za podršku školama i učenicima”, da podsetimo i na “Vodič za anđeosko investiranje”, “Ninja akcelerator”, projekat “Preduzmi ideju”. Lista projekata je impresivna. Šta biste izdvojili od svega ovoga i na šta ste najponosniji?

Kada napravim retrospektivu 2022. iz pozicije čoveka koji je zadužen za Inicijativu “Digitalna Srbija”, prethodna godina ispadne godina u kojoj smo dosta radili. I to je pozitivno. S obzirom na neke ranije razgovore gde bismo mogli i gde bi trebalo da budemo,  meni je uvek u glavi šta smo još mogli i da li smo mogli da odaberemo neku drugu stvar koja bi imala veći impakt. Ono što se za sada čini dobro je što smo te neke vrlo osetljive grupe, poput srednjoškolske dece od 15 do 19 godina, mislim da smo sa nekim stvarima jako dobro pokrili. Meni je veliko zadovoljstvo da je “Karijera 4.0”, koja sada doživljava drugu iteraciju, bez nekog većeg marketinškog guranja u odnosu na prošlu godinu, kad je bilo 320 ili 330 prijavljenih, ove godine došla do 450 prijava dece, gde se i broj mentora povećao sa 40 na 50 plus, koje smo prošle godine regrutovali, a ove godine su nam se sami javljali.

Tako da, očigledno da postoji potreba u IT industriji i šire za deljenjem iskustva, što je dobro, i mislim da je u našem društvu u poslednjih nekoliko godina to mentorstvo počelo da dolazi na mesto gde treba da bude. Mene su učili da je to vrhunac zapadne civilizacije, da ti ono što si naučio proslediš onima koji dolaze iza tebe. I dobro je da u tim godinama koje su vrlo osetljive, ako bilo ko od nas uspe da se seti, oko odlučivanja na koji fakultet, u koji grad, tad bilo koji savet ti dobro dođe posebno od nekog ko prepoznaje tvoju priču i tvoje dileme.

Splet konferencija je takođe pogodila dobar segment društva. To su opet ljudi koji su na fakultetima i koji su sad za razliku od srednjoškolaca kojima je cilj da upišu fakultet, i posle toga biće nešto i nismo sigurni šta, ovo su već ljudi koji dobijaju osećaj o svetu, o tržištu rada, gde bi mogli, kako bi mogli i ono što jeste ideja celog projekta “Preduzmi ideju”, da predoči da pravljenje sopstvene kompanije, sopstvenog biznisa, je nešto što je jako dostupno, je stvar voljnog momenta, a ne nekog velikog skila ili neke velike pripreme koja treba godinama da traje da biste mogli da otvorite firmu, već momenat ispiracije koji vas ponese. I vi uđete u to i radito to koliko se karte otvore …

Pazite, u današnje vreme, na jednom mestu, uživo imati preko par hiljada ljudi i da imate stotinak predavača, relevantnih, koji dele iz prve ruke, onako nesebično, svoje iskustvo, opet je to nešto što imponuje.

I u 2023. je ideja da nastavimo dalje. Znači da gađamo te segmente društva koji su naša budućnost. Ja sam prošle godine bio nešto opsednut popisom i šta će izaći iz svega toga tako da sam počeo da govorim u tim terminima. Tako da su “kohorta” od 15 do 19 i “kohorta” od 20 do 25 (godina) stvarno naša budućnost. Mi tu imamo 350.000 ljudi i u jednoj i u drugoj i koliko njih pređe u neku industriju koja pravi dodatnu vrednost toliko celo društvo napreduje.

Znate, poražavajuće je da mi trenutno između 20 i 30 godina imamo 170.000 ljudi koji niti ima posao, niti se dalje školuje. Mi u najavi imamo ne nekog ko će da bude nosilac društva, već nekog ko će biti na grbači društva. A mi sa brojem ljudi koje imamo trenutno u tim godištima, gde smo vi i ja kad smo se rađali se rađalo 100.000 dece godišnje bez problema na teritoriji Srbije, a prošle godine ako smo dogurali do 60.000 onda je to uspešna godina i čekamo da izađe konačna cifra, mi nemamo luksuz da u tih 350.000 koji su u srednjim školama ili na fakultetima ostanu stvari nedorečene. Ali gledajte, kada pričamo o tih 170.000, jeste to možda i lična priča i kurturološka stvar, ali jeste i sistem koji je negde izdao te ljude, jer su možda završili neke srednje škole, posebno ove da kažem koje su usmereno obrazovanje, koje su ih usmerile u nešto što trenutno ne daje posao. I baš “Grupa za obrazovanje” ima ambiciju da se što više ljudi veže za savremene tehnologije, poveže ih za neko gradivo koje je u školama, dotakne preduzetnički duh i kad izađu iz srednjih škola imaju ideju da postoji tržište rada na kome oni treba da nađu neko svoje mesto, da li kroz fakultet ili neke dodatne edukacije mogu da idu u industrije koje mogu da stvore vrednost.

Mi kada pokušavamo da komuniciramo sa srednjoškolcima, stvarno se trudimo da ih pratimo, discord mreža, ajde da pratimo neke događaje … Znate li koji je i dalje najbolji način da dođete do srednjoškolca? Njihovi profesori. I dalje su profesori ti koji imaju, što bi se reklo, uvo svojih učenika. Oni su u toj društvenoj poziciji u kojoj jesu, govorim o profesorima. I mi treba da im vratimo ono što njima pripada, a to je naše poštovanje i uvažavanje. Ali uz sve društvene mreže, uz sve napretke tehnologije i dalje je ta učionica i taj profesor koji stoji ispred te dece najbolji način da komunicirate sa njima. A mi moramo da komuniciramo da bismo izbegli apokaliptična scenarija koja mogu da se dese ako uzmete broj ljudi kod nas, broj ljudi u razvijenim zemljama, u našem okruženju, koji će privlačiti naše ljude, gde je naša industrija, na kom je stupnju razvoja, gde želimo da ide naša industrija, možemo li u neke visoko razvijene industrije koje daju dodatnu vrednost gejminga, biotech-a, da dodatne ljude gurnemo tu?!

Ako imate 50% ljudi da smatra da je vakcina nešto što je katastrofa, ima zaboga nešto što se zove MRNA i ne znamo šta je to, a niste pomogli na nivou srednje škole kada se uči ćelija da se ljudi sete da MRNA nikada ne ide u jezgro, nego je to neka druga priča, onda ne možete pričati o Biotech-u. A opet i za Biotech nam treba više ljudi u molekularnoj biologiji, više ljudi u tim nekim granama koje će da dođu do razvoja naprednih lekova, personalizovanih lekova, jer ako pričamo o tome da je populacija sve starija razvoj lekova je nešto što je jako potrebno. Takođe, da ne pričam samo o mladima. Na primer, japanci ne prate samo kolika je dugovečnost, već kolika je i dugovečnost vašeg zdravlja i prepoznaju da je ta razlika oko 8 godina. Znači nije samo suština u tome da si živ, već da si i funkcionalan u tom periodu. I japanci pripremajući se za ono što im sleduje, a to je da im 40% stanovništva bude starije od 65 godina su došli do toga da im trećina ljudi starijih od 70 godina i dalje radi. Sad to zvuči kao produžetak radnog veka, nešto što je anatema za razgovor u Evropi, ali je u suštini produžetak socijalne aktivnosti. I opet su to teme o kojima možemo da pričamo gde digitalizacija može da pomogne, gde ne moraš ti da radiš posao sa 70 godina koji si radio u osnovnom radnom veku, ali možeš da radiš nešto drugo, nešto što ne zahteva preteranu fizičku aktivnost, već kognitivnu sposobnost koju ti i dalje imaš i gde ti taj posao omogućava da ostaneš kognitivno u treningu