Tržište igračaka više ne miriše samo na plastiku i pliš, već na servere i algoritme. Startupovi širom sveta razvijaju AI igračke koje reaguju na glas, pamte navike dece i uče kako da im se „prilagode“. Ideja zvuči idealno za roditelje koji pokušavaju da smanje vreme ispred ekrana: dete dobija fizičku igračku, a istovremeno interakciju koja podseća na video-igru ili chat aplikaciju.
Jedan tip proizvoda ide u pravcu kreativnosti, mini uređaji koji, na primer, na osnovu glasovne komande deteta smišljaju i štampaju stikere, priče ili zadatke za bojanke. Drugi tip su mali roboti koji se ponašaju kao mehanički drugari, prate dete po kući, reaguju na emocije i nude prve lekcije programiranja ili logike.
AI igračke kao „prijatelji za razgovor“
Međutim, najviše pažnje privlače plišane AI igračke koje se predstavljaju kao „prijatelji za razgovor“. One koriste generativnu veštačku inteligenciju da vode dijalog sa detetom, pamte šta voli, o čemu brine, čega se plaši – i postepeno grade njegov „profil“. Neke od njih roditeljima kroz aplikaciju šalju transkripte razgovora i kratke izveštaje o tome kako se dete oseća i o čemu priča, The Hustle.
Za jedne, to je dragocen uvid u dečji svet; za druge, jeziva kombinacija nadzora i marketinškog zlata. Jer sve što dete izgovori u sobi – od usputnih opaski do vrlo ličnih tajni – potencijalno postaje dataset za dalji razvoj proizvoda, pa čak i gorivo za buduće oglašivačke kampanje.
Tu se otvara niz pitanja: ko tačno ima pristup tim snimcima? Koliko dugo se čuvaju? Da li dete, koje ne može ni šifru da zapamti, može uopšte da „pristane“ na takvu razmenu podataka? I šta se dešava ako model, pod uticajem loših promptova ili bagova, počne da daje neprimerene ili opasne odgovore?
Za sada, AI igračke žive u sivoj zoni između edukativnog alata i eksperimentalne tehnologije. Dok jedni u njima vide šansu da decu odvoje od ekrana i približe kreativnoj igri, drugi upozoravaju da plišani bot koji sve sluša i pamti možda nije baš idealan čuvar detinjstva. Istina je verovatno negde na sredini – ali dok je ne pronađemo, roditeljima ostaje da, uz izbor igračke, preuzmu i ulogu glavnog „sajber zaštitnika“ svog deteta.
Thinking
