I pre nego što je veštačka inteligencija postala viralni fenomen o kojem svi pričaju, svedočili smo mogućnosti da se glumci i druge poznate ličnosti posthumno “ožive” uz pomoć holograma.
Međutim, rapidni razvoj veštačke inteligencije omogućio je da to izgleda puno uverljivije, da bude pristupačnije filmskim studijima, ali i da porodice ovih umetnika mogu dobijati novčanu naknadu ukoliko je glumac ili glumica za života tako odredio.
O svim mogućim prednostima i manama ovakve upotrebe AI u industriji zabave saznajte u nastavku.
Šta Tom Hanks misli o posthumnom “oživljavanju” glumaca uz pomoć AI?
Do sada smo bili svedoci raznovrsnih primena veštačke inteligencije u filmskoj industriji, počev od specijalnih efekata do deepfake-ova. Međutim, konverzacija na temu “oživljavanja” glumaca na filmu uz pomoć ove tehnologije je relativno nova, ili makar naprednija nego što je ikada bila.
Znači li to da će današnja publika moći da gleda, na primer, Ričarda Bartona i Zendeju kako glume rame uz rame?
I koje su moguće implikacije toga?
Štaviše, ko će imati pravo da “oživi” određene likove, ko će odlučivati o tome na koji način će se oni pojavljivati i, na kraju, ko će profitirati od toga?
Na sva ova pitanja još ne postoji sveobuhvatan odgovor, budući da je regulacija ove tehnologije i dalje predmet rasprave u zemljama širom sveta, ali neke odgovore ipak možemo pretpostaviti.
Na primer, sudeći po onome što je Tom Henks nedavno izjavio na ovu temu, glumci i glumice bi se za života izjašnjavali o tome da li žele da omoguće posthumno “oživljavanje” na filmu, ko bi odlučivao o budućim ulogama i na koji način bi prihodi bili raspoređeni.
“Može se dogoditi da me sutra udari autobus i tu je kraj, ali moj glumački performans se može nastaviti u nedogled. Mogli smo da predvidimo ovu promenu, da će se dogoditi da sve jedinice i nule unutar računara mogu da se pretvore u lica i likove,” rekao je u podkastu i dodao da se glumci i njihovi agenti uveliko raspituju o tome kako da zaštite prava nad svojim digitalnim reprezentacijama.
“Mogu vam reći da se [vode] razgovori u svim agencijama i svim pravnim firmama kako bi se regulisale pravne posledice da naša lica i glasovi ostanu naša intelektualna svojina”, rekao je Henks.
Ovo nije prvi put da se nagrađivani glumac izjasnio kao veliki entuzijasta tehnoloških napredaka i potencijala koji mogu otključati unutar filmske industrije.
Podsetimo, on je još 2004. godine bio deo glumačke ekipe dugometražnog animiranog filma “Polarni ekspres (eng. The Polar Express)”, koji je poznat kao pionirski projekat u oblasti motion-capture tehnologije.
Ona se kasnije primenjivala i u drugim filmovima, kao što je blokbaster “Zvezdani ratovi: Buđenje sile (eng. Star Wars: The Force Awakens)” iz 2015, koji je omogućio da se scene glumice Keri Fišer (Carrie Fisher) posthumno dovrše. Tačnije, njeno lice je, uz pomoć vizuelnih efekata, implementirano na takozvano “digitalno telo”.
Ovakav proces je bio izuzetno komplikovan, ograničavajući i vremenski izuzetno iscrpan.
Kao što možete pretpostaviti, tehnologija veštačke inteligencije će ovaj postupak učiniti bržim, efikasnijim, pristupačnijim i, najvažnije, uverljivijim.
Štaviše, Tom Henks poredi značaj veštačke inteligencije sa otkrićem Gutenbergove štamparske mašine.
Međutim, on ističe i neke od mogućih manjkavosti upotrebe ove tehnologije za posthumno “oživljavanje” glumica i glumaca na filmu.
“AI ekvivalenti verovatno neće imati istančane umetničke sposobnosti kao što ih imaju ljudi, i moguće je da će se pojavljivati u ulogama koje glumci načelno ne bi odobrili. Nema sumnje, publika će moći da uoči da nije reč o živom čoveku, ali pravo pitanje je – hoće li ih biti briga za to,” poentirao je glumac.
U čemu je razlika između veštačke inteligencije i dosadašnjih holograma?
Do sada smo imali prilike da svedočimo brojnim hologramima u industriji zabave, najpre na muzičkim događajima. Na taj način su privremeno “vraćeni u život” muzičari kao što su Tupac, Amy Winehouse, Michael Jackson, i mnogi drugi.
Međutim, ovakvi hologrami su izuzetno ograničeni u poređenju sa današnjom tehnologijom, te se zamerke publike najčešće odnose na to da se osećaju kao da gledaju film, kao i da snimci koncerata na kojima su korišćeni hologrami ne izgledaju dobro zbog svoje dvodimenzionalnosti.
Pa, kako funkcionišu hologrami?
S tehničkog aspekta, reč je o svetlosnoj projekciji koja stvara iluziju trodimenzionalne projekcije koja zadržava dubinu originalnog izvora koji reprodukuje. Ovakvi hologrami su namenjeni da se posmatraju sa udaljenosti, budući da su trakasti izvori svetlosti sve uočljiviji kako im se približavate.
Iz današnje perspektive, AI ima potencijal da virtualne koncerte, a time i posthumne, učini uverljivijim i besprekornijim iskustvom za publiku.
Prema pisanju portala The Conversation, to bi značilo da se određeni umetnik detaljno skenira kako bi se izradio njegov 3D digitalni model, kojeg AI potom refinira. Pokreti se dalje digitalizuju uz pomoć pomenute motion-capture tehnologije i prenose na izgrađeni model, ponovo uz upotrebu veštačke inteligencije, kako bi se dočarale njegove osobenosti.
Da zaključimo, sofisticiranost holograma budućnosti usko je povezana sa prefinjenošću veštačke inteligencije. Mogućnosti su beskonačne, ali finalni sud ipak će pripasti publici. Sudeći po tome što je posthumni koncert Roja Orbinsona rasprodao oko 1,800 mesta, kao i da za neke od ovakvih događaja karte dostižu cenu od $125 američkih dolara, sa sigurnošću se može reći da interesovanje javnosti postoji.
Ono što je, ipak, najvažnije, posebno kada se govori o industriji zabave, odnosi se na moguću zloupotrebu umetnika u svrhe koje oni za života ne bi odobrili ili nezakonito prihodovanje od nečije “stare slave”.
Drugim rečima, kao i za sve druge oblasti u kojima je dominantan upliv veštačke inteligencije, adekvatna i pravovremena regulacija omogućiće da globalna publika uživa u prednostima ove tehnologije, uz eliminisanje moguće zloupotrebe i narušavanja autorskih i srodnih prava, kao i prava intelektualne svojine.
