Zaštite prava intelektualne svojine veštačkih inteligencija
Dušan Kovačević je advokat koji je magistrirao na temu “Zaštite prava intelektualne svojine veštačkih inteligencija” na Univerzitetu u Tartu. Kako naglašava, ovaj master program pružio mu je dublje razumevanje savremenog sveta i faktora koji utiču na njega.
“Dosta stvari sam naučio sa mastera, koji mi je kompletno promenio percepciju kao pravnika, ali i kao građanina, u smislu razumevanja interakcije što prava i obaveza, što građanskih sloboda putem informacionih tehnologija, jer na tom nivou današnji svet funkcioniše,” objašnjava Kovačević na početku razgovora za WebMind.
Ipak, činjenica da se rad koji je napisao sa koleginicom Olgom Fesenko referiše na veštačku inteligenciju u množini jeste neobična, ali i opravdana.
“Kako ja to razumem, postoji inicijalni kod, treniranje, korišćenje i ekonomsko iskorišćavanje. Kompjuterski kod kao takav je manje-više zaštićen kao literarno delo, u tom aspektu, postoji osoba koja piše kod, koja bi bila autor tog dela, zatim osoba koja trenira kod, koja bi se mogla pokriti pod prava interpretatora. Sve posle toga, korišćenje, bi bilo u vidu ekonomskog iskorišćavanja, što je prenosivo pravo, u skladu sa vremenskim i teritorijalnim ograničenjima. Ono što AI kreira će se odnositi upravo na to ko ima pravo ekonomskog iskorišćavanja. AI se može zamisliti kao neverovatno napredan randomizer, s tim što je toliko napredan da ti daje random output u okvirima očekivanog,” objasnio je on.
“AI ne može biti autor već samo alat”
Iako je rad nastao još 2017. godine, on se i danas može smatrati aktuelnim u kontekstu razumevanja intelektualne svojine, a posebno zato što je predvideo uspostavljanje onoga što sada znamo kao AI Act. Pored toga, rad ukazuje na jedan paradoks – većina internacionalnih ugovora koji se tiču autorskog i srodnih prava, doneti su pre ekspanzije veštačke inteligencije i u njima nije precizno definisano da autor mora biti čovek.
“Nikad se nije razmišljalo o tome da bilo ko drugi osim čoveka može da svrsishodno kreira autorsko delo. Celokupnost prava koje se tiče intelektualne svojine je kreirano po određenim filozofskim školama koje su smatrale da autorsko delo nastaje tako što autor impart-uje kreaciju u određeno delo, dajući mu smisao, konkretnu nameru za kreiranjem dela. U radu smo se fokusirali na analizu filozofskog mišljenja kao shvatanja autorskog dela čovekove kreativne moći. Bilo je evidentno da sama tehnologija, AI sam po sebi, ne može biti tehnički autor, načelno može biti samo alat,” naglašava advokat.
Radi boljeg razumevanja, zamolili smo sagovornika da objasni pojam autorstva u veštačkoj inteligenciji u industriji gejminga, odnosno na primeru kreiranja video igre.
“Sam alat i pravno regulisanje korišćenja ili treniranja tog alata će biti ono što će diktirati vlasništvo nad samim rezultatom koji izbacuje AI. Ako imamo video igru koja ima više elemenata, mogli bismo da nađemo konkretne ljude koji bi polagali pravo na određene aspekte toga i koji bi mogli biti navedeni kao koautori. Ako igra uključuje alteracije kojima se dolazi do zasebnog proizvoda, tu već zavisi kako je on regulisan u okviru propratne dokumentacije, onoga što zovemo Terms and Conditions. Najpoznatiji primer kojeg se sada sećam jeste, nakon što je Dota dobila neki svoj život u Doti 2, Blizzard je bio jako povređen i onda, kad su izbacili Hammer Reforged, u Terms and Conditions su naveli da sve što se kreira unutar ekosistema samog mapmakera ili glitch-evi, alteracije, čak i usernames ostaju njihova intelektualna svojina,” navodi Kovačević.
“Indiferentnost prema tuđim pravima i svojim obavezama”
Ako se prisetimo recentnih događaja u industriji zabave, kao što je kreiranje muzike putem AI, koja se trenira na pesmama za koje nema pravo, očigledan je problem interakcije između podataka kojima se AI “hrani” i autorskog prava koja ljudi polažu na to.
“Ljudi su propustili taj korak, jer tehnička lica poput programera se ne bave pravom do momenta dok ne postane nezaobilazni problem. Treba uzeti u obzir da bilo koja informacija koja je pokrivena pravom intelektualne svojine ili nekim od srodnih prava definitivno ne sme biti obuhvaćena u tom training dataset–u bez dozvole autora. Programeri ne razmišljaju o tome inicijalno jer su više usmereni ka kreiranju proizvoda i rezultata, i tu vidimo indiferentnost prema tuđim pravima i svojim obavezama,” smatra sagovornik.
Tome u prilog svedoči i izjava CEO platforme Midjourney, koji je rekao da je svestan da nisu imali pravo na vizuelni materijal koji su koristili tokom obuke, no da je, prema njegovom mišljenju, nemoguće ući u trag vlasništvu nad više od 10,000 fotki.
“Konkretno u slučaju Midjourney-a, ljudi imaju mogućnost da vide određenu stvar i u odnosu na to kreiraju nov content, u smislu shvatanja esencije konkretne stvari koju gledaju. AI-evi isključivo mogu da prave amalgam onoga što se nalazi u njihovom training dataset-u i ništa van toga. Oni mogu sami sebe da poboljšavaju tako što će i sopstvene kreacije uključivati u training dataset i plus dobijati novi input. Nikada ne može da proizvede nešto što nije bilo obuhvaćeno tokom treninga. Kod ljudi postoji sposobnost da kreiraju stvari bez obzira na to da li su nešto videli ili nisu,” istakao je Dušan.
Zašto veštačka inteligencija predstavlja izazov za intelektualnu svojinu?
Imajući u vidu gorenavedene probleme, takozvani “pravni limbo”, pitali smo sagovornika da li je ljutnja ljudi koji se osećaju ugroženo ili obespravljeno opravdana.
“Imam jednu profesionalnu deformaciju koja se odnosi na činjenicu da je celokupnost života regulisana pravom, hteli mi to ili ne, do toga koji je dozvoljeni nivo alfa toksina u mleku. Ljutnja može biti opravdana ili neopravdana u kontekstu toga kako se razumeju pravila. Na zakonskom nivou, da li ta osoba polaže pravo autorskog dela na samu fotografiju, ako su ispunjeni uslovi ekonomskog iskorišćavanja, ne vidim koja bi bila razlika između korišćenja AI alata i fotošopa. Ulazimo u diskusiju koja se odnosi na izmenu celokupnosti civilizacije, jer nisu samo kreativne industrije u problemu, tu su i advokati i novinari i tako dalje. Jedna moja koleginica je napisala: “Za deset godina, nećemo mi biti pravnici ili programeri; mi ćemo biti prompt inženjeri.” I tvoj jedini zadatak će biti kako da pričaš na poseban način sa AI-em da dobiješ željeni rezultat, u okviru onoga što je tebi potrebno za tvoju profesiju. Možemo da se ljutimo ili ne, ali je činjenica da sve države sveta ne mogu to da zaustave. Jedino što možemo jeste da se prilagodimo novoj ekonomskoj realnosti da za 10-20 godina od danas, verujem da će postojati tehničke implementacije koje će kreirati sadržaj na ličnom nivou, na primer, imaćeš seriju koja je skrojena za tebe ili priče za decu koje su on demand,” kaže advokat i dodaje da je za njega puno zanimljivije pitanje u kom momentu veštačka inteligencija dostiže pravni standard gde je možemo izjednačiti s ljudskom.
“Nemam odgovor, ali mislim da to treba da bude deo diskursa, jer onog momenta kad to postane relevantno će biti kasno,” zaključio je on.
