Da li će AI alati zameniti profesore stranih jezika?

Možemo li računati na veštačku inteligenciju (AI) kao alat koji će pomoći u učenju stranih jezika ili je ona najveći neprijatelj predavača koji se plaše za budućnost profesije? Na ovo pitanje odgovorila je Danijela Vranješ, asistentkinja na Katedri za germanistiku Filološkog fakulteta u Beogradu, koja savetuje čitaoce WebMind-a da se prilagode tržištu rada koje već sada nudi poslove koji zahtevaju poznavanje rada saalatima veštačke inteligencije.

Vreme Čitanja: 3 min

danijela-vranješ-1465-fi

Izvor: Danijela Vranješ

Kako AI pomaže u učenju stranih jezika?

Veštačka inteligencija može, pored regularne nastave, da bude dodatni alat uz pomoć kog učenici mogu sami da vežbaju ili obnove gradivo. Mogućnosti su mnogobrojne, a granice veštačke inteligencije u ovom kontekstu su samo granice naše kreativnosti. Na primer, veštačka inteligencija može dati primere kako se neke reči koriste u rečenici, navesti sinonime ili antonime, objasniti značenje reči, dati dodatna gramatička objašnjenja, korigovati greške koje smo napravili u nekom tekstu, prevesti reči sa jednog jezika na drugi uz dodatne primere upotrebe, ili napisati primere tekstova kako bi učenici naučili kako određena vrsta teksta treba da izgleda (npr. formalni mejl).

danijela-vranjes-1465-ps1

Zašto je potrebna dodatna edukacija o toj temi?

Mnogi alati veštačke inteligencije su dostupni svima besplatno, a razvijaju se veoma velikom brzinom. U kontekstu obrazovanja, posebno bih skrenula pažnju na to da i učenici sami kreću da eksperimentišu sa mogućnostima veštačke inteligencije, koju neretko koriste i za izradu domaćih zadataka. Nastavnici su uglavnom manje spremni da se upuste u istraživanje digitalnih alata i veštačke inteligencije, čime rizikuju da ih, sa jedne strane, njihovi učenici nadmudre, a sa druge strane, što je pogubnije, da svojim učenicima na kraju ne prenesu potrebno znanje i veštine, jer ne primećuju da učenici izradu zadatka prepuštaju veštačkoj inteligenciji. Zbog toga je važno da i nastavnici idu u korak s vremenom i edukuju se o tome kako mogu upotrebiti veštačku inteligenciju za svoj predmet, koje su njene mogućnosti, ali i ograničenja i opasnosti, te koje zadatke ipak ne bi trebalo prepuštati ovim alatima, kako bi tu veštinu mogli da prenesu i svojim učenicima. Osim toga, na tržištu rada se već pojavljuju poslovi koji zahtevaju poznavanje rada sa veštačkom inteligencijom, i smatram da bi učenike i studente trebalo bar u nekoj meri spremiti za ono što ih čeka kada završe svoj formalni obrazovni put.

Da li će četbotovi ostaviti predavače i lektore bez posla?

Kao što je slučaj sa svakom nepoznanicom, u početku nam je možda delovalo da će veštačka inteligencija ostaviti bez posla ne samo predavače i lektore, već i dobar deo radnika u drugim branšama. Sada nam je jasno da ovi alati nisu ni izbliza toliko savršeni da bi mogli da rade samostalno i bez ljudskog nadzora, iako mnogi od njih pokazuju izvanredne rezultate, toliko da su čak nadmašili i lekare u postavljanju dijagnoza. Međutim, i dalje je potrebna ljudska kontrola svega što veštačka inteligencija uradi, a posebno kada je reč o besplatnim verzijama četbotova. Oni su ipak napravljeni tako da služe ljudima, a ne obratno. Daleko smo od toga da nas zameni veštačka inteligencija kao takva, ali smo vrlo blizu tome da nas zamene oni koji nauče njome da rukuju u svoju korist.

Koje su mane savremene tehnologije?

Najveća mana veštačke inteligencije jeste činjenica da niko, pa ni oni koji programiraju ove alate, ne mogu predvideti na koji način će se oni razvijati. To znači da u procesu korišćenja veštačke inteligencije svi zajedno učimo o tome na koji način je najbolje rukovati njome i možemo da ispratimo njen razvoj. Sa druge strane, ako govorimo o savremenim tehnologijama u uopštenom smislu, pod čim podrazumevamo i pametne telefone, kompjutere i mnoge druge digitalne alate koji nisu nužno bazirani na veštačkoj inteligenciji, kod generacija koje od kolevke odrastaju okružene ovim uređajima već sada vidimo dramatične posledice ne samo u vidu smanjenog opsega pažnje i loše koncentracije, već i izvesnih vidova autizma, a posebno i u vidu svojevrsne apatije i nedovoljne zainteresovanosti za bilo koju temu. Kada smo izloženi prevelikom broju informacija i mogućnosti, nastaje neka vrsta paralize, uslovno rečeno, i gubimo sposobnost da se odlučimo za neku opciju, da ostanemo duže fokusirani na jednu stvar, ili da postavimo dugoročne ciljeve i budemo istrajni u njihovom dostizanju. To su, međutim, izazovi na koje će moderno doba, a pre svega okruženja primarne i sekundarne socijalizacije, u budućnosti morati da odgovore.

Profesor književnosti zagubljen u odajama ekonomskog, tech i IT novinarstva.

Prijavi se na novosti.