Sa njim smo razgovarali o hakatonu, timskom radu, kreativnosti, prvim programerskim koracima i o tome zašto deca ne treba da se plaše da se prijave čak i kada misle da ne znaju dovoljno.
- Vuksane, prošle godine si sa svojom ekipom pobedio na Future Kids Hackathonu. Kako danas gledaš na taj trenutak?
To mi je bilo baš lepo iskustvo, zato što smo imali priliku da za kratko vreme napravimo nešto svoje, ali i da vidimo šta su druga deca smislila. Hakaton nije trajao samo jedan dan, nego dva, i meni je bilo zanimljivo baš to što smo od početka morali da razmišljamo kao tim.
Prvo smo dobili temu, koja je za nas bila iznenađenje. Nismo znali unapred šta će biti zadatak. Onda smo prvih pola sata razmenjivali ideje i pokušavali da pronađemo najbolje rešenje. Posle toga smo krenuli da programiramo, ali smo i tokom rada stalno pričali, menjali ideje i razmišljali kako možemo bolje da rešimo problem koji smo odabrali.
- Šta je bila tema i kako ste došli do ideje?
Znali smo da će tema biti društveno korisna, a tema je bila štednja.
Mi smo razmišljali o tome kako ljudi često troše novac na stvari koje im možda stvarno nisu potrebne. Posebno kada vide reklame ili pop-up oglase koji ih stalno guraju da nešto kupe. Zato smo došli na ideju da napravimo projekat koji bi ljudima pomogao da izbegavaju takve reklame i da lakše razmisle da li im neki proizvod zaista treba.
Naše rešenje je pokušalo da pomogne ljudima da ne troše neracionalno, nego da biraju ono što im stvarno koristi.
- Kako ste radili kao tim?
Najbitnija stvar kod tima je da se međusobno slušamo.
Bilo nas je troje: Marta, Sergej i ja. Nismo imali baš strogo podeljene uloge, kao da neko radi samo jedno, a neko samo drugo. Više smo radili tako da svi učestvujemo u svemu pomalo. Zajedno smo razmišljali o dizajnu, zajedno smo programirali i trudili smo se da svako nešto nauči od drugih.
Mislim da je to najvažnije: slušanje i međusobno učenje.
- Kako izgleda pravljenje jednog projekta na hakatonu?
Prva faza je ideja i dizajn. Pošto na hakatonu nemaš beskrajno mnogo vremena, dizajn mora da bude jednostavan, ali treba da bude i upečatljiv. Da ima nešto po čemu će se pamtiti.
Posle toga dolazi programiranje i rešavanje problema. Pošto je naš projekat bio podeljen na tri dela, trudili smo se da za svaki deo posebno razmišljamo kako da ga napravimo i kako da funkcioniše.
Nekada nešto ne ide baš odmah kako si zamislio. Tada je važno da ne paničiš. Mi smo pokušavali da udahnemo duboko, da se malo smirimo i da se vratimo na to da slušamo jedni druge.
- Šta misliš da je bilo presudno za vašu pobedu?
Sve je bilo važno: ideja, programiranje, prezentacija, dizajn. Ali mislim da je najvažniji bio timski rad.
Bez timskog rada pitanje je da li bismo uopšte stigli da završimo projekat, kako bi on ispao na kraju i koliko bi naša prezentacija bila dobra. Kada tim dobro radi zajedno, onda je lakše i da se reši problem i da se napravi nešto što ima smisla.
- Šta si na hakatonu naučio što ne može lako da se nauči na običnom času?
Glavna razlika između hakatona i običnog časa je to što na hakatonu imaš određeno vreme da napraviš projekat. To te uči da planiraš i da razmišljaš šta možeš da uradiš u tom vremenu.
Druga važna stvar je prezentacija. Nije dovoljno samo da nešto isprogramiraš. Treba i da objasniš ljudima šta si napravio, zašto je to važno i kako radi, čak i ako oni ne znaju mnogo o programiranju.
To je meni bilo baš korisno.
- Šta ti je bilo najvažnije iskustvo sa hakatona?
Možda baš prezentacije. Ne samo naša, nego i prezentacije drugih timova.
Tada vidiš šta su druga deca smislila, kako su razmišljala i možda dobiješ neku novu ideju. Mislim da je to jako dobro, jer se na hakatonu ne takmičiš samo da pobediš, nego i učiš od drugih.
- Hajde da se vratimo na početak. Kada si se prvi put zainteresovao za programiranje?
Odmalena volim video-igrice. Posle nekog vremena sam poželeo da probam sam da napravim nešto slično onome što volim.
Takođe sam voleo da crtam i da smišljam svoje likove i stvari. Voleo sam da probam da ono što imam u mašti nekako napravim i u stvarnom svetu. Programiranje mi je zbog toga delovalo kao dobra prilika.
- Kako si došao u Kliker i čega se sećaš sa prvih časova?
Tata mi je preporučio Kliker, a ja sam pristao zato što sam želeo da probam kako je to.
Sećam se prvog kursa, Scratch-a, i prve igrice koju smo napravili, gde mačka lovi miša. Mislim da sam tada shvatio koliko će mi biti zabavno na tim kursevima i kakvu ću priliku imati da pravim svoje stvari.
- Već više od četiri godine si u Klikeru. Šta se kod tebe najviše promenilo za to vreme?
Mislim da sam naučio da rešavanje problema koristim i u drugim stvarima, ne samo u programiranju.
Sada, kada igram neku igricu ili koristim neku aplikaciju, bolje razumem koliko je truda potrebno da se to napravi. Ranije sam samo igrao igricu, a sada nekako više razmišljam o tome kako ona funkcioniše i šta se nalazi iza toga.
- Koji kurs ti je bio najzanimljiviji?
Verovatno App Inventor.
Bio mi je zanimljiv zato što je dosta stvari moglo da se uradi sa njim, a bio je lak za razumevanje. Mislim da je dobar za decu, zato što brzo možeš da napraviš nešto svoje. Meni je najviše odgovarao za pravljenje aplikacija i igrica koje volim.
- Šta ti je kod programiranje najprivlačnije?
Definitivno kreativnost.
Odmalena volim da koristim maštu, a programiranje mi daje način da tu maštu prikažem realnije. Da napravim nešto što nije samo ideja u glavi, nego stvarno postoji, radi i neko drugi može da ga vidi ili koristi.
- Kako bi objasnio programiranje nekome ko nikada nije programirao?
Programiranje je kao neki univerzalni jezik sa kompjuterima.
Pomoću tog jezika možeš da svoju maštu i ideju dovedeš u stvarnost. Možeš da napraviš nešto jednostavno, možeš i nešto komplikovanije, ali je važno da je to tvoje. To može da bude nešto što zabavlja ljude, pomaže im ili pokazuje ono što ti voliš.
- Da li sebe više vidiš kao programera, kreativca, istraživača, takmičara ili kao nekoga ko voli sve to zajedno?
Mislim da volim sve to zajedno.
Volim da budem kreativan, da stvaram nove ideje i da rešavam probleme. Uvek se osećam dobro kada neki problem konačno rešim. Ali imam i takmičarski duh. Volim da pokažem šta sam naučio i da sam dobar u nečemu što radim.
- Kada radiš na projektu, koji ti je najlepši trenutak?
Mislim da su mi dva trenutka najvažnija.
Prvi je kada rešim problem. To je kao osećaj olakšanja: „Okej, uspeo sam ovo, hajde sada na sledeće.” Volim taj osećaj napretka.
Drugi je kada završim projekat i pokažem ga drugima. Tada imam osećaj zadovoljstva, jer sam nešto uspeo da napravim, a možda će se to nekome svideti, zabaviti ga ili mu pomoći.
- Šta bi poručio deci koja razmišljaju da se prijave na Future Kids Hackathon, ali se plaše da ne znaju dovoljno?
Na hakatonu znanje nije jedina stvar. Naravno da je važno, ali mnogo su važni i kreativnost, ideja i želja da napraviš nešto što može da pomogne ljudima ili da ih zabavi.
Ako si kreativan, ako voliš da razmišljaš i ako želiš da probaš da napraviš nešto svoje, onda je hakaton odličan za tebe.
- Zašto bi pozvao škole, nastavnike i drugare da se uključe u ovogodišnji Future Kids Hackathon?
Zato što je to dobra prilika da deca pokažu kreativnost, timski rad i svoje ideje.
Mislim da ovakva takmičenja pomažu deci koja vole tehnologiju da pokažu i druga svoja interesovanja kroz programiranje. Nije stvar samo u tome da napraviš kod, nego da pokažeš kako razmišljaš, šta voliš i kako možeš da napraviš nešto novo.
I možda baš tu počinju neki budući sjajni programeri.
