Davne 2014. godine, kada sam ja počinjao svoju karijeru (po zvaničnim podacima), srpski IT izvoz je bio oko 400 miliona evra, i u njemu je (po zvaničnim podacima) radilo oko 40.000 ljudi, a skorašnje 2023. godine, izvoz je bio oko 4 milijarde sa oko 105.000 zaposlenih. Za deset godina je ostvaren rast od 1000% u izvozu, sa rastom od 250% u radnoj snazi. Šta je zapravo najbitnije u ovoj statistici? Radni sat je poskupeo 400%, za samo deset godina!
Kako smo došli do toga?
Kako smo došli do toga? Srbija je, kao i svaka ekonomija u razvoju, prvobitno bila izvor jeftine radne snage gde je glavni izvozni proizvod bio jeftin radni sat, međutim, kako je vreme prolazilo, klijenti su počeli da uviđaju da mogu da delegiraju mnogo više od „običnih“ zadataka, i da i dalje uštede novac, a da su Srbi zapravo izuzetno inteligentan narod, i da su vesti sa CNN-a o Srbima kao genocidnim divljacima ipak malo netačne.
Vremenom, kako su kompleksniji zadaci bili delegirani, tako je i pregovaračka moć prešla u ruke radne snage, pa samim tim i cena radnog sata porasla. Srbija je izgradila dobar brend vremenom, gde su mnoge kompanije uspešno „outsourcovale“ mnogo više od prostog prevođenja ljudskog jezika na jezik mašina (programiranja). Mnoge kompanije imaju kompletne produkt timove u Srbiji, sa produkt menadžerom, vođom razvoja, inženjerima, dizajnerom, testerom softvera, analitičarom podataka i istraživačem korisničkog iskustva. Ovo je pre deset godina bilo skoro pa nezamislivo.
Većina zaposlenih u IT-ju 2014. su bili klasični „outsourceri“, plaćenici koji su bili tu samo da kucaju kod za male pare, i ja sam bio jedan od njih na početku moje karijere. Startup-ovi gotovo da nisu ni postojali, međutim, sa sve kompleksnijim zadacima je krenula da se stvara i ekspertiza i domenska ekspertiza, a sa tom ekspertizom i uslovi da se kvalitetan startup stvori i iz Srbije. I ako neki od uspešnih osnivača nisu radili u stranim kompanijama, znanje je tu, lokalno je, i dostupno kroz zajednicu, a došlo je direktno iz inostranstva, većinski iz Amerike.
Za dobar startup su potrebni kvalitetni osnivači
Za dobar startup su potrebni kvalitetni osnivači, sa domenskom ekspertizom iz problema koje žele da reše (a ta ekspertiza nastaje nakon uloženih 10.000 sati), i uglavnom neka jača investicija. Naravno, moguće je napraviti dobar startup i bez ikakve investicije, ali je desetostruko teže, a pravljenje uspešnog startup-a je izuzetno težak posao sam po sebi.
Tu dolazimo do jednog velikog kamena spoticanja za srpske startup-ove.. do skoro. Do nedavno je investicija bila broj 1 problem na srpskoj startup sceni, međutim, u skorašnjim godinama, stvari su se popravile, i to rapidno. Trenutno vidimo dosta Venture fondova koji investiraju na teritoriji Srbije, akceleratore, “Angel” investitore kao i državne stimulacije, koje, iako su male, mogu da pomognu.
Potreban nam je “jednorog”
Vidimo da se sve bolji uslovi za uspeh srpskog startup-a stvaraju velikom brzinom, međutim, poslednja stavka potrebna za uspeh zajednice je jedan „jednorog“. Jednorog je startup kompanija koja je premašila vrednost od milijardu evra.
Kada se pojavi prvi jednorog, srpska startup zajednica će dobiti veliki vetar u leđa, investitori će videti veliki uspeh, a „jednorog“ kompanija će sasvim sigurno postati rasadnik budućih startup-ova kroz ekspertizu, kao i lične finansije osnivača jednoroga. Popularnost startupova će skočiti na istorijski maksimum, i nadamo se da će barem jedan od osnivača kupiti zelenog Lamborghini-a (kako bi sve novine mogle o tome da izveštavaju). Jedan od čudnih „problema“ startup zajednice je što su uspešni startup-eri uglavnom izuzetno prosvećeni i skromni ljudi, pa i kada uspeju, ne hvale se na sva zvona, ne kupuju zlatne Rolexe, Rolls-Royce-e i Lamborghini-e, pa samim tim i ne dobijaju publicitet na socijalnim medijima i u popularnim medijima. Jedan moj dobar drug, vlasnik jednog od najuspešnijih startupova u Srbiji, je skoro za novi automobil kupio Volvo. Naravno, ni jedne novine nisu izveštavale o tom epohalnom događaju.