Postoji toliko primera kako blockchain preispituje tradicionalne načine poslovanja, bilo da se radi o finansijama, poljoprivredi, sajber bezbednosti ili nekoj drugoj oblasti. Demokratija u kojoj smo mislili da živimo suočena je sa stvarnim modelom decentralizovanog donošenja odluka.
Većina sveta je unapred odbacila ovu tehnologiju, misleći da je ona namenjena samo privilegovanoj nekolicini. Ali što je bolje razumete, više shvatate da se ona razvija kako se razvija i čovečanstvo i sa tim oblik vlasništva.
Ova zajednica odlučila je da kaže ‘ne više’ prodaji naših podataka trećim licima, da dovede u pitanje integritet centralnih vlasti i da pruži alternativne poslovne modele onima koji se već decenijama muče da ih pronađu.
Za one koji su bili skeptični u pogledu raznolikosti i temeljnosti blockchain potencijala, u jednom od prethodnih tekstova smo objasnili, na primer, kako Web 3.0 može napraviti pravu revoluciju u filantropiji. U ovom tekstu ćemo detaljno obrazložiti ideju Vitalika Buterina o finansiranju javnih dobara.
Foto ilustracija: Freepik
Zašto nam je potrebno retroaktivno finansiranje javnih dobara?
Pre nego što se upustimo u to šta je retroaktivno finansiranje javnih dobara (RPGF), hajde da objasnimo šta se uopšte smatra javnim dobrom:
To je nešto što donosi korist velikoj i neselektivnoj grupi ljudi. Dakle, niko ko želi da bude deo te grupe ne može biti isključen, niti neko može da odabere ko će imati koristi od toga. Dobar primer javnog dobra bila bi naučna istraživanja. U poređenju sa privatnim dobrima, javna dobra nemaju poslovni model.
To ne znači da se ona uopšte ne finansiraju. Mnoga od njih dobijaju određena sredstva, ali iznos i održivost tog finansiranja variraju. Dobar deo javnog finansiranja dešava se samo zato što je postojala neka centralizovana vlast (Ministarstvo, na primer) sa dovoljno sredstava za finansiranje javnog dobra u njihovom interesu, iz bilo kog razloga. Međutim, često se dešava da projektne ideje u aplikaciji za projekat budu značajno bolje od samih rezultata čitavog projekta.
Glavni problem ove tradicionalne vrste finansiranja je što mala grupa ljudi odlučuje o tome koji projekti će se finansirati i u kolikoj meri. Dakle, možemo im samo verovati i nadati se da su doneli pravu odluku.
Retroaktivno finansiranje javnih dobara je decentralizovana vrsta glasanja, zasnovana na donošenju odluke o tome šta finansirati nakon što je projekat već pokazao vrednost.
Pored toga, čak i ako su svi odabrani predstavnici koji donose odluke izvanredni stručnjaci, što je ponekad slučaj, ono što je problematično je da svakoj maloj grupi promaknu neke važne stvari. Kao što je Vitalik primetio, to se desilo čak i sa Ethereum fondacijom.
“Kada su bitkoin grantovi startovali, podržali su Ethereum kulturne projekte – podkaste, taj veliki ekosistem koji čak ni Ethereum fondacija nije uzimala u obzir. Ako imate centralizovano telo koje bira javna dobra, posebno ona koja imaju veze sa kulturnim ili intelektualnim stvaralaštvom i medijima, to stavlja veliku moć u ruke te veoma male grupe ljudi. Bilo bi lepo da možemo šire da distribuiramo tu moć“, rekao je on tokom ETHOnline 2021, jednomesečnog virtuelnog hakatona.
Šta nije u redu sa tradicionalnim finansiranjem javnih dobara?
Do sada se finansiranje javnih dobara odvijalo unapred. Određeni projekat delovao bi dobro, pa bi neko odlučio da im dodeli sredstva i nadao se da će to rezultirati nečim dobrim. S druge strane, retroaktivna alternativa predlaže da finansiramo javna dobra za koja se već pokazalo da imaju pozitivan uticaj.
Vitalik je vrlo jasan povodom toga zašto se zalaže za ideju RPGF:
“Suštinsko obrazloženje koje stoji iza ovoga je da postoji ogromna količina javnih dobara koje ja nazivam preduzetničkim javnim dobrima. Verovatno ste čuli za izreku – Biti dobar preduzetnik ne znači ulagati u bržeg konja. Najbolja preduzetnička javna dobra su stvari koje nismo ni prepoznali kao važne dok nisu svi počeli da ih koriste i shvatili koliko su važna”, objasnio je on.
Prema njegovim rečima, možemo da nastavimo da donosimo takozvane demokratske odluke i glasamo o tome šta ćemo finansirati u budućnosti. Ali, to dolazi sa cenom dobijanja istog konformističkog i osrednjeg mišljenja, jer finansiramo projekte koji načelno idu u prilog postojećim pristrasnostima.
Kao rezultat toga, ne možemo očekivati nikakve radikalne i kul eksperimente.
“Naravno, 90 odsto njih će biti neuspešno, ali ostalih 10 odsto će na kraju zaista uspeti da napravi dovoljan uticaj i učini čitavu stvar vrednom”, rekao je Vitalik.
Šta je retroaktivno finansiranje javnih dobara?
Počnimo tako što ćemo reći da je retroaktivno finansiranje javnih dobara decentralizovana vrsta glasanja, zasnovana na donošenju odluke o tome šta finansirati nakon što je projekat već pokazao vrednost.
Pored toga, razlog zašto se ovaj mehanizam smatra dobro promišljenim je zato što je Vitalik u njega uvrstio i ideju takozvanih projektnih tokena. To znači da tim koji je radio na određenom javnom dobru može da kreira token i distribuira ga među članovima tima koji su doprineli projektu, ali se njime takođe može i trgovati.
Veliki skok u razvoju nastaće kada, umesto oslanjanja na pojedince da doniraju sredstva, pređemo na mehanizme ili projekte koji direktno doniraju ta sredstva.
Projektni token omogućava timu da:
- Unapred izrudari veliki deo tokena i podeli ga različitim članovima tima.
- Distribuira ga na Uniswap-u da bi ga ljudi kupili, tako da tim na kraju može dobiti Ether ili neku drugu digitalnu vrednost.
- Proda dobijeni Ether ili ga iskoristi za plaćanje operativnih troškova ili ljudi koji nisu voljni da prihvate projektne tokene.
Ali ne samo to, svrha je da, nakon što se ispostavi da su ovi projekti obezbedili vrednost, RPGF može da odluči da kupi projektne tokene i tako nagradi sve koji imaju bilo koju količinu ovih projektnih tokena.
Imamo poslovni model, šta sada?
Ideja o retroaktivnom finansiranju javnih dobara privukla je dosta pažnje unutar zajednice, a mnogi su uvereni da javna dobra, neprofitne organizacije i FOSS treba što pre da usvoje ovaj poslovni model, ili da ga koriste paralelno sa tradicionalnim.
Foto ilustracija: Freepik
Dakle, sada kada je zajednica ubeđena i podržava Vitalikovu ideju, jedino pitanje na koje još uvek nema odgovora je – Koji su to finansijski resursi ili institucije na koje možemo računati da će ‘ubaciti novac u teglu’?
“Jedina granica koja postoji je naša sposobnost da dođemo do sredstava za finansiranje javnih dobara. Kao i u slučaju Gitcoina, sledeći veliki skok u razvoju nastaće kada, umesto oslanjanja na pojedince da doniraju sredstva, pređemo na mehanizme ili projekte koji direktno doniraju ta sredstva“, smatra on.
Ogromna prednost je što se postojeći blockchain projekti i Web 3.0 organizacije već oslanjaju na društveni konsenzus koji nalaže da bi trebalo da podržimo određeni projekat jer zadovoljava vrednosti zajednice. To daje sigurno bazu da RPGF vremenom može da raste i bude široko prihvaćeno.
Štaviše, Vitalik pravi jasnu razliku između dobrotvorne organizacije i javnog dobra, mada naglašava da neki projekti mogu predstavljati mešavinu oba.
“To nije dobročinstvo, već plaćanje ljudima za vrednost koju pružaju. Ponekad ljudima nije potrebno da ih finansirate 100% da bi nastavili da rade ono što inače rade. Ponekad je potrebno samo da ih finansiramo dovoljno da se osećaju kao da je to komforan posao. Oni bi se tada zapravo osećali osnaženo i imali bi priliku da se bave javnim dobrom povodom kojeg su oduvek bili strastveni. Često je prvi dolar najvažniji”, zaključio je on.
