Kada su se pojavile prve informacije o saradnji Sama Altmana, direktora OpenAI-ja, i Džonija Ajva, čoveka koji je osmislio izgled iPhone-a i MacBook-a, očekivanja su bila ogromna. Dva svetski poznata imena, spoj vizionarskog softvera i bezvremenskog dizajna, najavljivala su nešto što bi moglo da promeni način na koji razgovaramo s tehnologijom. Ali, gotovo godinu dana kasnije, projekat je daleko od gotovog proizvoda — i, po svemu sudeći, još uvek nema ni jasnu formu.
U potrazi za oblikom “nevidljive“ AI tehnologije
Ideja iza uređaja bila je ambiciozna: stvoriti AI koji ne zahteva ekran, već koji postoji u prostoru, komunicira glasom i razume kontekst okruženja. U teoriji, to bi bio digitalni asistent koji ne odvlači pažnju, ne zahteva stalno gledanje u telefon i koji deluje prirodno — kao sagovornik, a ne kao aplikacija.
Međutim, upravo taj koncept, između tehnologije i dizajna, pokazao se kao najveća prepreka. U OpenAI-ju, tim se navodno suočava s problemom „ličnosti uređaja“ — kako da AI deluje empatično, ali ne previše ljudski, korisno, ali ne i nametljivo. Uređaj bez ekrana mora imati neki oblik identiteta, glas ili fizički element koji stvara emocionalnu vezu s korisnikom. A to je mnogo teže postići nego što zvuči, objavio je TechChrunch.
Kada dizajn i tehnologija nemaju isti tempo
Dok Altman gura razvoj novih modela GPT-a i eksperimentiše sa integracijama u telefone i računare, Ive pristupa projektu sporije i filozofskije. Za njega je ključno da uređaj ne bude samo „još jedan gedžet“, već da ima suštinu, svrhu i etičku dimenziju. Njegov pristup je umetnički, dok je Altmanov inženjerski.
Takva razlika u tempu i fokusu stvorila je napetost u projektu. Neki članovi tima navodno smatraju da je dizajnerska strana previše apstraktna, dok drugi misle da tehnološki deo ide prebrzo bez razmišljanja o tome kako će proizvod zapravo izgledati i delovati u svakodnevnom životu.
Ambicija koja traži strpljenje
OpenAI trenutno ima prednost na polju softvera, ali hardver je sasvim druga priča. Napraviti fizički uređaj koji deluje kao „uteljovljenje“ veštačke inteligencije zahteva dugotrajan proces testiranja, etičkih provera i istraživanja ponašanja korisnika.
U tom smislu, saradnja s Ivom je idealna, jer upravo on poseduje iskustvo u dizajniranju proizvoda koji se intuitivno „osećaju“ kao deo svakodnevice. Ipak, čini se da čak ni spoj tehnološkog genija i dizajnerske elegancije nije dovoljan da ubrza potragu za odgovorom: kako da veštačka inteligencija bude prisutna, ali nenametljiva?
