U dobu kada algoritmi uče, procesuiraju i optimizuju bolje nego ikada, pitanje koje postaje sve hitnije jeste: šta će ljudima ostati? Autor teksta na The Hill sugeriše da će “naredni veliki američki posao” biti onaj koji roboti i AI jednostavno ne mogu da rade — ne zato što su slabi, već zato što im ništa ne može nadomestiti ljudski dodir, svest o vrednostima i emocionalnu rezonancu.
Mašine već danas zamenjuju mnoge rutinske zadatke
Tehnologija ionako napreduje brže nego što javnost može da procesuira. Mašine već danas zamenjuju mnoge rutinske zadatke u administraciji, proizvodnji, pa čak i nekim oblastima kreativnosti. Ipak, čovek poseduje unutrašnju motivaciju, moralnost i sposobnost da transformiše grešku u lekciju — i tu počinje žila kucavica budućeg rada.
Zamislimo profesije koje ne mogu da se automatizuju: terapeuti, učitelji, negovatelji, umetnici koji komuniciraju sa publikom. Nije reč o tome da je algoritam loš — već da jednostavno ne može da “oseća”. On može da analizira, predloži rešenje, ali ne može da razume tremu studenta pred ispit, bol pacijenta, radost otkrića.
Ključ neće biti u otporu prema tehnologiji, već u nadogradnji — kako da ljudi koriste AI kao alat, a ne dozvole da preuzme srž najvažnijih ljudskih zadataka. Obrazovanje bi trebalo da naglašava kreativno mišljenje, etiku i emocionalnu inteligenciju — veštine koje se ne daju “programirati”, objavio je The Hill.
Države bi morale da prave politike koje štite one delove rada gde ljudski doprinos ne može biti zamenjen. To može da obuhvati finansijsku stimulaciju za poslove sa visokim “ljudskim koeficijentom”, kao i subvencije za obrazovanje prema profesijama koje neguju međuljudski kontakt.
I dok mnogi strahuju da će u narednim decenijama mašine preuzeti većinu poslova, autor teksta poziva da preusmerimo energiju: umesto “ko će me zameniti”, zapitajmo se “šta radim da budem nezamenljiv”. Jer sledeći veliki posao nije onaj koji čovek radi uprkos robotima — već onaj koji čovek radi zajedno sa njima, zadržavajući deo koji ih čini suvišnim.
