Zamisli Srbiju 2007. godine kao dete koje je tek naučilo da trči, ali se i dalje sapliće o sopstvene pertle. Internet postoji već neko vreme, ali je još “tanak” i spor. Facebook je tu negde, više kao glasina među mlađima nego kao dominantna platforma. MySpace još glumi konkurenciju. Instagram ne postoji. YouTube je egzotika koju dial-up od 56 kbps pretvara u čekanje, ne u gledanje.
Vukajlija kao rečnik internet slenga
U tom vakuumu, između umorne Krstarice i foruma koji polako gube paru, pojavi se sajt sa imenom koje zvuči kao interna dosetka. Vukajlija. I ne kreće kao “najveća stvar”, nego kao prilično jednostavna ideja: rečnik internet slenga, po uzoru na Urban Dictionary. Samo što je srpska verzija odmah imala bolju startnu poziciju. Naš jezik je pun prečica, lokalizama, forica i izraza koje svi razumeju, ali niko nikad nije seo da ih objasni.
Slogan je bio direktan, skoro bezobrazno samouveren: “Definišite sve što ste hteli, a niko nije hteo da vas pita.” Registruješ se, izabereš nadimak, ostaviš mejl, napišeš definiciju, dodaš primer. I to je to. Nema filozofije, nema “strategije sadržaja”, nema brenda. Samo pokušaj da uhvatiš nešto iz svakodnevnog govora i staviš ga u formu koja liči na ozbiljno objašnjenje. Smešno je već u startu, jer objašnjavaš ono što je “svima jasno”.
U pozadini je bio Dejan Simić iz Pančeva, poznat kao Kaizen, i njegova mala ekipa moderatora. Demokratija je postojala, moglo je da se glasa plus ili minus, ali glavna stvar je dugo bila druga. Ko ide na naslovnu stranu. To je bila vrsta digitalnog tapšanja po ramenu, znak da si pogodio ton dana. I tu se polako gradi kult. Ne samo sadržaj, nego osećaj pripadnosti.
Kako raste broj ljudi, raste i ambicija. Definicije prestaju da budu samo sleng. Postaju mini priče, situacije, komentari života. A onda dolazi prelomni trenutak, vizuelni format koji će obeležiti epohu. Posteri. Crni ram, slika u sredini, tekst koji pogađa u jednoj ili dve rečenice. Danas bismo rekli “mim”, ali tada to još nije bila reč koja se koristi na kiosku. Posteri donose masu. Više ne moraš da budeš pisac da bi učestvovao, dovoljno je da imaš oko za trenutak i nerv za poentu.
Ubrzo stiže i forum, kao produžetak cele priče, mesto gde sve što ne stane u definiciju ili poster može da se “odigra” uživo. I tu se, logično, pojavi i tamnija strana. Trolovanje, oštra komunikacija, verbalni ring, sve ono što će kasnije postati standard interneta, ovde se uči ranije. Moderacija, po materijalu, nije bila “žandar”, više je ličila na kafanskog konobara koji pokušava da razdvoji stolove kad već polete psovke. Ljudi se organizuju, glasanje se zloupotrebljava, prave se dupli nalozi, “stubovi srama” niču kao javne oglasne table.
Ipak, to je i dalje zlatno doba. Period kada si na istom mestu mogao da naletiš na doktore nauka, klince iz manjih gradova, profesionalce, kuvara, fudbalske fanatike i šmekere koji pišu kao da im je tastatura dnevnik. Vukajlija tada liči na internet u malom, šarena, glasna, preterana, ali živa.
Novo vreme i novi internet
Onda dolazi novi internet. Pametni telefoni, brže mreže, društvene mreže koje pojedu pažnju kao grickalice u bioskopu. Najbolji autori odlaze gde mogu da se šire i eventualno zarade. Pojavljuju se novi projekti, publika ide za njima. Vukajlija pokušava da doda “reakcije” i nove formate, ali propušta ključnu stvar, distribuciju. U eri kada se sve deli, repostuje i živi u feedu, ona ostaje verna ideji da je “kafana” sa stalnom ponudom. Dok ima gostiju, radi. Kad ih ponestane, svetla se gase.
Kasnije dolaze lomovi u upravljanju i potez koji u priči deluje kao presudan. Ukidaju se sekcije postera i reakcija. Ostaje rečnik i komunikacija, ali nestaje ono zbog čega je masa dolazila. Sajt preživljava, čak dobija redizajn, ali više kao uspomena nego kao povratak.
I tu je možda najveća istina. Vukajlija nije samo sajt koji je “bio popularan”. Ona je rasadnik. Mesto gde se kalio domaći internet humor, gde su se pravile prve velike interne fore, gde su se testirali formati koji će kasnije eksplodirati na Facebooku, Instagramu i YouTubeu. Možda danas ne diktira tempo, ali kao muzej jedne rane zrelosti srpskog interneta, i dalje ima smisla da postoji. Da se vidi kako je izgledalo kad su se mimovi pravili ručno, a ne algoritamski.
Materijal je preuzet i obrađen na osnovu teksta portala Veltšmerc.
