Markonijev bežični svet
U kasnim 1890-im godinama, svet je bio uveliko povezan kablovima i žicama, ali jedan čovek je sanjao o slobodi bežične komunikacije. Guglielmo Markoni, rođen 1874. godine u Bolonji bio je inspirisan radom nemačkog fizičara Heinrich Hertz-a, koji je otkrio „nevidljive talase“ generisane elektromagnetnim interakcijama. Markoni je počeo da eksperimentiše na porodičnom imanju, i ubrzo je uspeo da šalje signale na udaljenosti do 1,5 milja. Ipak, italijanska vlada nije pokazala interesovanje za njegov rad, pa je Marconi 1896. godine otputovao u Englesku.
Prvi signal poslat preko Atlanskog okeana
U Engleskoj je Marconi našao podršku i brzo osnovao kompaniju za bežični telegraf. Već 1899. godine, njegovi signali su prelazili Engleski kanal, a iste godine je postao poznat u SAD-u pružajući bežične izveštaje o trci za America’s Cup, podaci su portala History Channel.
Markonijev najveći uspeh došao je 12. decembra 1901. godine, kada je uspeo da primi signal poslat iz Engleske u St. John’s-u, Newfoundland-u, prešavši Atlantski okean. Ovaj događaj je označio prekretnicu u komunikaciji, uprkos skepticima koji su tvrdili da radio talasi ne mogu da prate zakrivljenost Zemlje. Marconijev signal se zapravo odbio od jonosfere i vratio nazad na Zemlju, što je kasnije objašnjeno kao ključni princip u radio komunikaciji
Marconi je za svoj rad 1909. godine dobio Nobelovu nagradu za fiziku zajedno sa nemačkim fizičarem Ferdinandom Braun-om. Njegove inovacije su transformisale komunikaciju, omogućivši slanje informacija na velike udaljenosti bez upotrebe kablova. Marconijevi uređaji postali su standardna oprema na brodovima, što je posebno došlo do izražaja tokom tragedije Titanika 1912. godine, kada su Marconijevi operateri uspeli da pozovu pomoć (The HISTORY Channel) (Encyclopedia Britannica).
Šta su bežične mreže i koliko ih ima?
Markonijev doprinos komunikaciji postavio je temelje za modernu bežičnu tehnologiju, uključujući radije, mobilne telefone i Wi-Fi mreže. Njegova posvećenost i inovativnost omogućile su svetu da se poveže na načine koji su pre njega bili nezamislivi. Danas, zahvaljujući Marconijevom pionirskom radu, uživamo u eri neograničene povezanosti i komunikacije bez kablova
Bežične mreže, poznate i kao wireless mreže, koriste radio talase za povezivanje uređaja bez upotrebe fizičkih kablova. Ova tehnologija omogućava uređajima kao što su laptopovi, pametni telefoni, tableti i drugi da komuniciraju sa mrežom i međusobno se povezuju.
Bežične mreže su danas ključne za digitalnu transformaciju i IoT (Internet of Things), povezujući milione uređaja širom sveta. Postoje sledeće vrste bežičnih mreža:
WLAN (Wireless Local Area Network): Najpoznatija vrsta bežične mreže, često korišćena u domovima i kancelarijama. WLAN omogućava povezivanje uređaja unutar ograničenog područja, kao što je zgrada ili kampus. Najčešći standard za WLAN je Wi-Fi.
WPAN (Wireless Personal Area Network): Koristi se za povezivanje uređaja u neposrednoj blizini, obično do nekoliko metara. Primeri uključuju Bluetooth i Zigbee tehnologije.
WMAN (Wireless Metropolitan Area Network): Omogućava povezivanje mreža u urbanim područjima. Primer ove tehnologije je WiMAX, koji omogućava širokopojasni pristup internetu na većim udaljenostima.
WWAN (Wireless Wide Area Network): Pruža bežičnu povezanost na regionalnom ili nacionalnom nivou. Primeri uključuju mobilne mreže kao što su 3G, 4G LTE i 5G.
