Piše: Vladica Damjanović, sistemska porodična psihoterapeutkinja
U razgovoru sa svojim prijateljima i klijentima često stičem utisak da je izbor partnera postao nešto poput izbora dobrog para farmerica (kada ih bira vrlo, vrlo neodlučna osoba) – jedne su nedovoljno elegantne a druge previše uštogljene, u ovima mogu da provodim vreme svakodnevno, a one tamo su idealne za elegantnije kombinacije, ove me previše stiskaju a one su mi previše opuštene, ove su samo trenutno moderne a one bi mogle biti za ceo život… I kao da pronalaženje partnera samo po sebi nije dovoljno izazovno, u svetu u kojem dominira online dejting kao da još izraženije vreba pitanje – a da li me možda na sledećem uglu (svajpu) čeka nešto novo, bolje, zanimljivije?! Kako znati kada je vreme za zaustavljanje?
1. Paradoks izbora
O paradoksu izbora priča se često u kontekstu tržišta u kapitalističkom društvu. Tržište nudi širok izbor robe (od vrsta jogurta do modela telefona), što čini da ljudi troše više vremena i energije na poređenje, bojeći se da ne izaberu „pogrešno“. Umesto da budemo zadovoljni zbog slobode izbora, ono što kao rezultat dobijamo jeste kajanje nakon kupovine ili čak odlaganje donošenja odluke. Kada ovu simboliku prenesemo na dejting univerzum, umesto da oslobađa, činjenica da imamo na stotine potencijalnih partnera koje nam dejting aplikacije nude, ustvari otežava dolaženje do te „više ne viđamo druge ljude“ – faze.
2. Gejmifikacija dejting aplikacija i efekat dopamina
Dejting aplikacije su dizajnirane kao igre – svajp levo-desno, „match“ (spoj, povezivanje), notifikacije, samim tim je i psihološki mehanizam sličan: obe koriste sistem nagrada i motivacija koji stimuliše oslobađanje dopamina. Kod video igara, nagrada dolazi kroz pobede, prelazak nivoa ili otključavanja sadržaja, a kod dejting aplikacija kroz match-ove, lajkove i poruke. Igranje matching igre na Tinderu pruža instant zadovoljstvo i time aplikacija često postaje sama po sebi izvor zabave umesto sredstvo za izgradnju dubljih odnosa.
3. Ghosting i dehumanizacija
Razgovor teče glatko, emotikoni na sve strane, jedno “vidimo se sutra” i odjednom – tajac. Lako nestajanje iz virtuelnih odnosa (tzv. ghosting) ostavlja trag i na odnose u stvarnom životu (mada nije da i ovi nisu stvarni). Negativne efekte vidimo sa obe strane.
Normalizovanje ghostinga vodi smanjenoj empatiji, jer se gubi osećaj odgovornosti prema tuđim emocijama. Zašto da se suočavamo sa neprijatnim osećannima sa druge strane, kad možemo jednostavno da pobegnemo iz razgovora kada nam postane previše?!
Sa druge strane, ovi koji su žrtve ghostovanja razvijaju osećaj nesigurnosti, nepoverenja, sumnje u sebe (gde sam pogrešio/la?) i razvijaju strah od odbijanja (samo je pitanje trenutka kada će neko opet bez najave nestati). Sve ovo otežava komunikaciju i izgradnju poverenja u stvarnim odnosima.
4. Površnost, neautentičnost i estetizacija
Profil ili anfas? Levi ili desni profil? Obavezno cela figura! Nikako selfi! Dobro osvetljenje, visok kvalitet, ali nikako filteri! Blagi osmeh, nikako kez! Fizički izgled je prvi i osnovni filter kroz koji se potencijalni partneri procenjuju na dejtim aplikacijama, što često dovodi do toga da se stvarna kompatibilnost nesvesno zapostavi. U želji da se ostavi najbolji utisak, biraju se slike koje prikazuju „idealnu“ verziju sebe, ponekad udaljenu od realnosti. Ovako visoki kriterijumi mogu pojačati pritisak da se dostigne estetski standard koji nije uvek zdrav ili održiv, te može izazvati osećaj nesigurnosti ili strah od razočaranja pri susretu uživo, i to u oba pravca – šta ako mu/joj se ne svidim, odnosno – šta ako mi se ne svidi?!
Važno je naglasiti i da nisu svi jednako vešti u “ličnom marketingu”, te da profil često ne odražava sve kvalitete koje osoba poseduje. Kada ne dobijemo „match“, lako se javi osećaj odbijanja, što može povećati anksioznost i umanjiti samopouzdanje, iako to ništa ne govori o našoj stvarnoj vrednosti.
5. Emocionalni umor i „burnout“
Kada se ciklus visokih očekivanja i razočaravajućih susreta ponavlja, javlja se prezasićenost i specifičan oblik emotivnog zamora. Uporno se ulaže energija u povezivanje i zavođenje, ali s vremenom razlike ili neautentičnost dolaze u prvi plan, odnos se gasi, a volja za ponovnim upuštanjem u isti krug sve više slabi. Često postoji utisak „izgaranja“ od dejtinga, a sa druge strane pritisak da potraga za partnerom mora da se nastavi.
6. Strah od kontakta uživo
Specifičnost uspostavljanja kontakta putem aplikacija jeste osećaj kontrole i hrabrost dok se krijemo iza ekrana, dok susreti uživo često deluju zastrašujuće i izazivaju anksioznost. Kao da se dobro nosimo sa odbijanjem dok se krijemo iza ekrana, ali odbijanje uživo zato poprima veće dimenzije. Otud dodatni oprez i nesigurnost. Spontani i autentični susreti mogu delovati napornije i zahtevnije.
Iako dejting aplikacije nose određene rizike i mogu izazvati frustraciju, važno je imati u vidu da one nisu samo izvor površnih kontakata ili pritiska. One su takođe sredstvo povezivanja ogromnog broja srećnih parova, a takođe su i alat koji mnogima može doneti neočekivane benefite. U modernom ritmu života, gde su vreme i prostor ograničeni, aplikacije nude šansu da proširimo svoje socijalne krugove, upoznamo ljude van uobičajenog okruženja i isprobamo nove načine povezivanja. Hajde da pogledamo drugu stranu medalje.
1. Glasovi iz prakse
Kada slušam iskustva ljudi oko sebe – klijenata, prijatelja i poznanika – primećujem da dejting aplikacije, uprkos manama, donose i vrlo konkretne pozitivne ishode. Nedavno mi je poznanica ispričala kako je upoznala muža na Tinderu: “Rekla sam sebi – moraš, koliko god da je naporno! Kako drugačije misliš da upoznaš nekoga?!” – i baš u trenutku kada je poslednje atome snage uložila u još jedno aktiviranje aplikacije, pojavio se “on”. Jedna klijentkinja je pronašla kompromis: koristi samo aplikacije sa plaćenim članstvom, jer veruje da se tako povećava šansa da naiđe na ljude koji su ozbiljniji u nameri da pronađu partnera. Od nekih sam čula i da su kroz ovakva iskustva postali oprezniji i veštiji – naučili su da brže “mapiraju” situaciju: da li je neko zaista zainteresovan za vezu ili ne, vredi li ulagati energiju ili je bolje odmah napraviti distancu. Neki su, pak, prepoznali da nisu dobri u predstavljanju sebe na taj način i rešili da više energije ulažu u kontakte uživo, gde raskošnije mogu da predstave svoju ličnost. Ta iskustva pokazuju da, uz svest i promišljenost, aplikacije mogu biti i prostor učenja, rasta i novih početaka.
2. Transparentnost u startu
Često se dešava da nekoga upoznamo uživo – na poslu, u teretani ili na žurci kod prijatelja. Privlačnost je tu, razgovor teče, ali ostaje veliki znak pitanja: da li je ta osoba slobodna? Ako jeste, da li uopšte želi vezu ili samo prijateljstvo? Možda je tek izašla iz duge veze i nije spremna za ozbiljnu vezu, a mi to saznamo tek mnogo kasnije – kada smo već emotivno uloženi. Kod aplikacija je situacija drugačija: već prilikom kreiranja profila ili prvih poruka možemo saznati šta druga osoba traži. Naravno, to ne eliminiše mogućnost nesporazuma, ali pruža osnovu za bržu orijentaciju i manju neizvesnost nego u „spontanim“ susretima.
3. Socijalni i psihološki benefiti
Za neke korisnike ovakve aplikacije mogu biti prilika da povrate samopouzdanje za stupanje u kontakt sa nekim, a nekima upravo one postaju početak značajne i trajne veze. Za pojedine korisnike one mogu biti neka vrsta „laboratorije“ u kojoj osoba, kroz komunikaciju i interakciju sa različitim ljudima, bolje upoznaje sebe i svoje potrebe i stiče iskustvo u odnosima koje joj pomaže da realnije sagleda sebe u odnosu na druge – šta joj prija, a šta ne, kako se predstavlja, kako flertuje, šta je zanima kod potencijalnog partnera.
4. Veće mogućnosti
U svakodnevnom životu se krećemo po istim ulicama, viđamo iste ljude na poslu, u kafiću ili u teretani. Taj krug je mali i predvidiv – i u njemu se retko pojavljuje neko potpuno nov. Upravo tu dejting aplikacije prave veliku razliku: one šire krug, ubacuju nove ljude u našu svakodnevicu i time povećavaju dostupnost i šanse za upoznavanje. Za ljude koji žive u manjim mestima, kao i za introvertne osobe ili one sa užurbanim rasporedom je ovaj faktor od ogromnog značaja za pronalaženje partnera.
5. Osećaj kontrole
Za razliku od susreta uživo, kod dejting aplikacija sami odlučujemo kada ćemo nekome odgovoriti, kome ćemo uopšte dati priliku i kojim tempom će se kontakt razvijati. Još jedna važna dimenzija je da aplikacije omogućavaju aktivnu ulogu i onima koji inače nisu skloni da biraju, već da budu birani. U tradicionalnim kontekstima upoznavanja – na poslu, u društvu ili izlascima – često se očekuje da inicijativu preuzima „druga strana“. Na aplikacijama, taj obrazac se menja: svako može napraviti prvi korak, izraziti interesovanje ili odbiti predlog, čime se daje prilika za ravnopravniji odnos.
Pitanja koja možemo sebi postaviti
A ako na trenutak sklonimo fokus sa aplikacija i prebacimo ga na sebe uvidećemo da pravo pitanje nije kako funkcioniše moderni dejting, već kako mi funkcionišemo u njemu. Koje obrasce ponavljamo? Koje strahove prepoznajemo kod sebe kada je u pitanju bliskost? Od čega bežimo? Čega se plašimo? Šta zapravo tražimo? Savršen profil ili osećaj povezanosti koji podrazumeva nesavršenost, ranjivost i autentičnost? Koliko smo spremni da budemo viđeni takvi kakvi jesmo, bez filtera i pažljivo biranih kadrova? Da li nas beskonačan izbor zaista približava ljubavi ili nas, paradoksalno, od nje udaljava? Da li tragajući za „još malo boljim“, propuštamo priliku da zaista upoznamo ono što već imamo pred sobom?
