Iako je New Horizons proletela pored Plutona pre gotovo deceniju, nova interpretacija fotografija otkriva koliko je taj susret bio revolucionaran. Kamere i senzori na letelici snimali su površinu sa udaljenosti od oko 11.000 do 48.000 milja, često koristeći snažno pozadinsko osvetljenje. Upravo taj „kontra-svetlosni“ efekat omogućio je naučnicima da uoče tanke slojeve magle iznad površine, ali i oštre, dramatične obrise planinskog reljefa.
Na prvi pogled, Pluton deluje kao zamrznut, mrtav svet. Međutim, detaljne, lažno obojene (false-color) slike govore drugačiju priču. Njegove planine nisu od stena poput Himalaja, već od vodenog leda koji se na ekstremno niskim temperaturama ponaša kao čvrsta stena. Preko tog „ledenog temelja“ talože se slojevi azotnog i metanskog leda, stvarajući pejzaže koji više liče na naučnofantastične ilustracije nego na realan nebeski objekat.
Posebno fascinantno je to što Pluton pokazuje znake aktivne geologije. Uočene su pukotine, slojevite strukture i razlike u reljefu koje ukazuju na dugotrajne procese, a ne na statičan, zaleđen svet. Iako je mali i udaljen, Pluton se ispostavlja kao složen planetarni sistem, sa sopstvenom „klimom“, ciklusima leda i atmosferom koja se ponaša na načine koje tek počinjemo da razumemo.
Ovi snimci ne menjaju samo naše viđenje Plutona, već i način na koji posmatramo granice Sunčevog sistema. Umesto tihe periferije, tamo nas očigledno čekaju svetovi bogatiji i neobičniji nego što smo ikada pretpostavljali.
