Upravo to je Nintendo uradio svom zlatnom dečku Mariju – raskinuo s njim preko poruke. Ali dok je ova vest možda iznenadila najpoznatijeg radnika na svetu, ona postavlja i pitanje: da li smo mi za to krivi?
Poruka o raskidu
Priča počinje u aplikaciji Nintendo Today, svojevrsnom džepnom kalendaru koji omogućava korisnicima da personalizuju telefon temama iz Nintendovog sveta, uz razne vesti i trivije o njihovim omiljenim likovima i igrama. U jednoj poruci – koja je u međuvremenu uklonjena zbog dnevnog ažuriranja, ali je sačuvana putem skrinšotova na mreži X – Nintendo je zvanično napisao:
„Princeza Peach i Mario su dobri prijatelji i pomažu jedno drugom kad god mogu.“
Nije jasno šta je motivisalo Nintendo da objavi ovu informaciju, a ni Peach ni Mario se do sada nisu oglasili povodom toga. Ono što jeste jasno jeste koliko su ljudi bili emotivno uloženi u vezu koja zapravo nikada nije ni potvrđena – što sugeriše da smo mi, kolektivno, odlučili jedno od dva:
- Ili je Mario sve to radio zato što su on i Peach u ljubavnoj vezi,
- Ili da samo spasavanje nekog ko je kidnapovan zaslužuje nešto više od običnog „hvala“.
Da li su nas naveli da verujemo u to?
Srećom, nemamo pojma kako je biti kidnapovan od strane zlobne kornjače i zatvoren u zamak okružen lavom i ruševinama. Ali možemo lako da zamislimo bilo koga, bez obzira na pol ili orijentaciju, kako poljubi svog spasioca u obraz kada shvati da je upravo oslobođen iz takve situacije. To je sve što je Peach ikada uradila. A mi smo, gledajući kako Mariju na kraju igre oči postaju srca, odlučili da su njih dvoje zajedno.
Niko nije verovao da su Mario i Peach „samo prijatelji“. Priča o ženi u nevolji koju spašava njen izmučeni ljubavnik stara je koliko i samo pripovedanje. Betmen, Indijana Džons, Telohranitelj, Drive. Svi oni i mnogi drugi koriste isti narativ, i publika uvek plaća da to gleda. To je formula koja, kada je dobro urađena, jednostavno funkcioniše. I zato je prirodno da tu dinamiku tražimo svuda. Nintendo nas je pustio da sami popunimo praznine u priči između Marija i Peach. A sada – te praznine više ne postoje.
Šta smo zapravo izgubili?
Kada se nešto što traje decenijama iznenada i nepotrebno menja, teško je da ostanemo ravnodušni. Nintendova objava ne menja suštinski ništa. I dalje ćemo igrati iste igre (osim ako to nije najava za neku novu igru gde Mario ide na momačko putovanje u Vegas, sa gljivama uključenim – Nintendo, ako vam treba scenarista, slobodan sam). Ali ono što se menja jeste percepcija — ljudi su s tim likovima vezivali i svoje uspomene, lepe trenutke, detinjstvo.
Bilo da je reč o knjigama, filmovima ili video igrama, nama su potrebne priče. Ali možda nam još više trebaju praznine u tim pričama — delovi koje možemo sami da popunimo, koji nam dopuštaju da u njih unesemo svoja tumačenja, iskustva i osećanja. Nintendova izjava o platonskom odnosu Marija i Peach pruža nam priliku da preispitamo kako ispunjavamo te praznine.
Ali možda je ipak bolje da ne znamo sve. Možda svi mi više volimo da nagađamo i maštamo o odnosima među izmišljenim likovima. Sada, nažalost ili na sreću, više ne moramo da se pitamo.
