U središtu ove misije nalazi se raketa Space Launch System (SLS), trenutno najmoćnija operativna raketa, koja koristi kriogeno gorivo – tečni vodonik i kiseonik. Ova kombinacija omogućava ogroman potisak, ali nosi i visok nivo tehničke kompleksnosti, što se najbolje vidi u izazovima poput curenja vodonika koji su i ranije odlagali lansiranje. Upravo zato su bezbednosni sistemi, poput “flight termination systema”, ključni deo arhitekture – oni omogućavaju automatsko uništavanje rakete u slučaju skretanja sa putanje.
Uslovi za život astronauta
Posadu nosi kapsula Orion spacecraft, koja funkcioniše kao svojevrsni autonomni sistem za preživljavanje i navigaciju u svemiru. Orion mora da obezbedi stabilne uslove za život astronauta, ali i da samostalno upravlja ključnim operacijama, s obzirom na kašnjenje u komunikaciji sa Zemljom. Upravo ta autonomija čini ga jednim od najnaprednijih svemirskih sistema razvijenih do sada.
Nakon inicijalnih provera u visokoj Zemljinoj orbiti, sledi jedan od najvažnijih trenutaka cele misije – takozvani translunarni impuls. To je manevar kojim se kapsula “izbacuje” iz Zemljine orbite i postavlja na precizno izračunatu putanju ka Mesecu. Ova faza zahteva ekstremnu preciznost, jer i najmanja greška u brzini ili uglu može značiti promašaj cilja.
Free-return trajektorija
Artemis II koristi takozvanu “free-return” trajektoriju, što predstavlja elegantno inženjersko rešenje i ugrađeni bezbednosni mehanizam. Zahvaljujući ovoj putanji, letelica će, nakon obilaska Meseca, prirodno biti vraćena ka Zemlji pod uticajem gravitacije, bez potrebe za dodatnim pogonom. Drugim rečima, čak i u slučaju ozbiljnog kvara, fizika sama po sebi obezbeđuje povratak posade.
Kako se kapsula približava Mesecu, ulazi u zonu u kojoj gravitacija Meseca preuzima primat nad Zemljinom, što zahteva dodatne korekcije putanje i preciznu navigaciju. Tokom preleta, Orion će se približiti na nekoliko hiljada kilometara od površine, što je dovoljno da se svi sistemi testiraju u realnim uslovima dubokog svemira, ali bez rizika sletanja.
Povratak na Zemlju kritičan deo misije
Jedan od ključnih aspekata misije jeste i testiranje uticaja dubokog svemira na ljudski organizam. Astronauti nisu samo putnici, već aktivni deo eksperimenta – prati se njihovo zdravstveno stanje, reakcije na radijaciju i funkcionisanje opreme u uslovima koji su znatno zahtevniji od onih u niskoj Zemljinoj orbiti.
Povratak na Zemlju predstavlja možda i najkritičniji deo misije. Kapsula ulazi u atmosferu brzinom većom od 40.000 kilometara na čas, pri čemu dolazi do ekstremnog zagrevanja. Zbog toga je toplotni štit na Orionu jedan od najvažnijih elemenata cele misije i upravo je njegovo testiranje bilo razlog ranijih odlaganja.
Za razliku od modernih komercijalnih pristupa, Orion se po povratku spušta u okean, što je i dalje najpouzdaniji metod sletanja kada je reč o misijama ove kompleksnosti.
Artemis II je, zapravo, priprema za sledeću fazu – misiju Artemis III, koja bi trebalo da uključi i sletanje na Mesec. U toj fazi planirano je povezivanje Orion kapsule sa lunarnim landerima u orbiti, poput sistema Starship ili Blue Moon, čime NASA prelazi na modularni model svemirskih misija, zasnovan na saradnji sa privatnim kompanijama.
U tom smislu, Artemis II nije samo još jedan svemirski let – to je test čitave infrastrukture koja bi trebalo da definiše narednu eru istraživanja svemira.
