Priča o robotu koji želi da bude dečak
Radnja filma smeštena je u budućnost u kojoj su ljudi stvorili robote sposobne da oponašaju emocije. U središtu je David, humanoidni dečak-robot, programiran da voli svoju „majku“. Međutim, kada okolnosti promene porodičnu dinamiku, David biva napušten i kreće na put samootkrivanja. Njegova opsesija postaje pronalazak mitske Plave Vilinske Dame, za koju veruje da ga može pretvoriti u pravog dečaka , i time mu omogućiti da povrati majčinu ljubav.
Film koristi ovaj motiv iz bajki da otvori dublja pitanja: da li osećanja robota mogu biti jednako autentična kao i ljudska, i šta znači „biti pravi“. Jedna od najupečatljivijih scena jeste Davidovo lutanje kroz futurističke gradove i potopljene ruševine civilizacije, dok očajnički traži odgovore u svetu koji ga ne prihvata.
Pored Davida, značajnu ulogu ima i Gigolo Joe, android dizajniran za zadovoljstvo, koji postaje njegov saveznik. Njihova interakcija naglašava kontrast različitih oblika „programiranih emocija“, ali i pokazuje koliko je granica između funkcionalnosti i autentičnosti tanka.
U filmu A.I. Artificial Intelligence glavne uloge tumače Haley Joel Osment kao robot-dečak David i Jude Law kao android Gigolo Joe.
Kubrikova hladnoća i Spilbergov optimizam
Na Rotten Tomatoes kritičari film opisuju kao spoj “Kubrikove hladnoće i Spilbergovog toplog optimizma“. Upravo ta kombinacija čini ga neobičnim, istovremeno emotivnim i nelagodnim, bajkovitim i distopijskim. Vizuelno, film spaja mračne digitalne pejzaže i hladne laboratorije sa emotivnim intimnim kadrovima Davida i njegove majke, čime dodatno naglašava kontrast između sveta tehnologije i sveta emocija.
Centralna ideja filma je pitanje identiteta i moralnosti: da li je opravdano stvoriti veštačko biće sposobno da voli, a zatim ga ostaviti bez odgovora? Spilberg postavlja dilemu – ako robot može osećati, sanjati i žudeti, po čemu se onda razlikuje od čoveka?
Nasleđe u kinematografiji
Artificial Intelligence nije bio prvi film o mašinama koje misle, prethodili su mu klasici poput Metropolisa (1927), Blade Runnera (1982) i The Terminatora (1984). Međutim, ono što ga izdvaja jeste eksplicitno otvaranje teme emocionalnog života veštačke inteligencije. Umesto mašina kao pretnji ili oruđa, fokus je na unutrašnjem svetu robota i njihovoj potrebi da budu voljeni.
Upravo zbog toga, film je ostao jedno od najcitiranijih dela kada se govori o odnosu čoveka i tehnologije. Kritičari ga opisuju kao vizionarsku meditaciju o tome gde prestaje čovek, a gde počinje mašina – i da li ta granica uopšte postoji.
Najpoznatiji film koji je otvorio pitanje emocija i “duše“ veštačke inteligencije
Film A.I. Artificial Intelligence iz 2001. godine ostao je upisan u istoriju kinematografije kao jedno od najpoznatijih dela koje je eksplicitno otvorilo pitanje može li mašina voleti. Režiran od strane Stivena Spilberga, prema dugogodišnjoj ideji Stenlija Kjubrika, ovaj film kombinuje naučnu fantastiku, bajkovitu simboliku i filozofsku raspravu o prirodi ljudskosti.
